U Albaniji se poslednje dve nedelje održavaju demonstracije protiv izgradnje kompleksa hotela na državnoj, ekološki zaštićenoj i strateški bitnoj zemlji. Naime, država je preko noći prodala ostrvo Sazan, koje se nalazi u jugozapadnoj Albaniji, porodici Tramp. Zatim ga je pre nekoliko nedelja ogradila i dovela privatno obezbeđenje da ga čuva.
Nakon protesta lokalnog stanovništva i sukoba sa privatnim obezbeđenjem, koje je delovalo pod zaštitom policije, narod je ustao na noge. Mase su izašle na ulice kako bi iskazale nezadovoljstvo i pritisnule državu da obustavi projekat. Država je kao odgovor osudila demonstrante i potvrdila podršku za projekat. Premijer Albanije Edi Rama je zatražio sastanak sa 20 predstavnika protesta, ali narod nije hteo ni da dopusti lažnim predstavnicima da pregovaraju u njihovo ime, ni bilo kakve pregovore sa državom.
Da bi skrenuli pažnju na proteste usled potpunog medijskog mraka i izrazili nezadovoljstvo protiv izralesko-američkog projekta izgradnje, demonstranti su 3. juna krenuli da protestuju ispred fudbalskog stadiona na kome su igrali Albanija protiv Izraela. Država je kao odgovor na ulice glavnog grada izvela policiju u opremi za razbijanje demonstracija i vodene topove.
Demonstranti su uzvratili i sukobili se s policijom. Policijski kordon je probijen i to je dalo do znanja državi da pukom silom neće uspeti da uguši proteste. Tokom okršaja je uhapšeno 17 osoba, dok je više demonstranata i policajaca povređeno.
Trenutno stanje pokreta u Albaniji
Usled manjka organizacije i prelaska države u trenutnu defanzivu, spuštene su tenzije. Država više nije izvodila policiju i demonstracije su prešle u šetnje. Počela je da se rasipa energija, ali se odlučnost naroda nije promenila. Svaki dan izlazi sve više ljudi na ulice, a država će biti primorana da reaguje pre ili kasnije.
Odsustvo organizovanog rukovodstva nad demonstracijama se oseća i u sebi sadrži kontradikciju. Sa jedne strane, evidentno je da mase odbijaju da ih vode buržoarske frakcije i to predstavlja znak sazrevanja tih istih masa, kao što su sazrele u Grčkoj ili Srbiji. U Albaniji je takvom stavu doprinela i činjenica da je i opozicija podržala projekat izgradnje, kao i akcije vlasti.
Sa druge strane, nepostojanje organizovanog subjekta nužno vodi i odvešće u raspad, ili preuzimanje od strane neke buržoarske organizacije pre, ili kasnije. Upravo taj proces se ponavljao više puta u susednim državama.
Incident koji je pokrenuo proteste
Naizgled niotkud, ostrvo Sazan i obala nasuprot njemu su ograđeni bodljikavom žicom. Postavljene su stražarske kućice, dovedena policija i uvezeni su bageri i ostala građevinska mašinerija. Scena poznata ne samo lokalnom stanovništvu, ne samo Albancima, već i čitavom Balkanu.
Mafijaška država je preko noći prodala narodnu, ekološki zaštićenu i zbog brojnih vojnih kompleksa iznad i ispod nje, strateški bitnu zemlju. Nije slučajnost što su kupci porodica Tramp, sa obzirom da je linija američke buržoazije koju oni predstavljaju namerila da zaokruži Balkan i istisne Rusiju i Kinu.
Prvi protesti su krenuli odmah nakon početka priprema za radove, početkom proleća. Isprva su demonstranti bili ignorisani, a kako im se broj povećavao država je odlučila da interveniše. Privatno obezbeđenje, pod zaštitom policije koja se nalazila neposredno blizu mesta protesta, napalo je demonstrante.
Više demonstranata je povređeno, dok su neke odvukli nakon što su ih tukli do gubitka svesti. Okupljeni nisu mirnu stajali, već su uzvratili, počeli su da bacaju kamenje preko ograde i da uzvraćaju udarce. Demonstranti se na kraju nisu povukli, ali je policija reagovala na njihovu reakciju.
Imperijalisti na Balkanu
Balkan je kroz čitavu svoju istoriju bio pod kontrolom raznih velikih ekspanzionističkih i imperijalističkih sila. Većinu te istorije je bio podeljen između tih sila, što je između ostalog dovodilo do sukoba između lokalnih država na Balkanu. Uprkos velikoj podeljenosti, zbog zajedničke istorije robovanja, ekonomske povezanosti i kulturne sličnosti, narodi su uvek težili ka većoj povezanosti ili čak ujedinjenju.
Po prvi put u modernoj istoriji, čitav Balkan će biti u potpunosti pod kontrolom jednog saveza imperijalista – zapadnih imperijalista, sa NATO kao zajedničkim oružanim krilom. Međutim, ostali još uvek nisu u potpunosti istisnuti sa Balkana. Trenutno se vodi borba u kojoj se ostali imperijalisti, a pretežno Rusija i Kina, bore ne nužno za prevlast, već da izvuku što više resursa sa Balkana i da otežaju Zapadu da ga zaokruži.
U toj borbi imperijalistima su potrebne mase kako bi vršili pritisak na ove druge i jačali svoje pozicije. Pošto nema revolucionarnog subjekta, niti dovoljne svesti masa, one su ideološki ostavljene na milost i nemilost imperijalista. Ipak, u kretanju masa počinje da se rađa i svest o potrebi za posebnom linijom koja ide protiv svih imperijalista, a kod najprogresivnijih delova i o posebnim, nezavisnim organizacijama.
Iako trenutno to ne shvataju, mase se već zajedno bore protiv okupatora i domaćih izdajica. Sami imperijalisti će Zapadni Balkan tretirati kao posebnu administrativnu jedinicu, što će dalje doprineti povezivanju masa. To se već može videti kroz zajedničke vojne vežbe i ekonomske projekte kao što je Otvoreni Balkan.
SAD-EU sukob
Osim borbe između zapadnog i istočnog imperijalističkog bloka, odvija se i borba između samih zapadnih imperijalista. Odvija se i između istočnih, ali pošto oni nemaju nameru da zapravo ostanu na Balkanu, jer shvataju da nemaju snage za to, ona nije toliko bitna u kontekstu Balkana. Između zapadnih imperijalista borba se vodi na liniji SAD-EU, a dalje postoji sve oštrija borba i unutar njih samih.
Sukob naroda sa državom je sada i u Albaniji doveo na videlo sukob između američkog i EU imperijalizma. Taj sukob sve češće srećemo, a posebno u Istočnoj Evropi, gde se ulaže ogroman strani kapital u naoružanje. EU koristi svoju moć da sabotira projekat kroz pravne državne mehanizme i opomene vlastima o potrebi za “opreznim pristupom” problemu.
Iako se ne čini kao mnogo, upravo na taj način EU pristupa sukobima vlasti sa narodom u kojima vidi korist, kao što je veći pritisak na vlast. U suprotnom prećutno podržava vlast i poziva na narod da se povuče. Upravo to se moglo videti u Srbiji i Grčkoj, gde je EU podržavao brutalno nasilje države nad pobunjenim narodom, jer je imao koristi od vladajućih režima. Ukoliko se protesti radikalizuju i ostanu van kontrole buržoazije, istu stvar ćemo videti i u Albaniji.