Francuska država je od 20. septembra ove godine upletena u niz nasilnih protesta i nereda širom države. Građani Francuske izašli su prvi put na ulice zbog predloženog zakona koji bi dozvolio policiji upotrebu još veće sile. Zakon je bio predložen pod izgovorom bezbednosti, ali narod je pokazao da neće ćutati pred represijom državnog aparata u raspadu.
Masovni bes radnika i studenata očigledno se odmakao van kontrole represivnom državnom aparatu. U Limožu je spaljena zgrada gradske skupštine, u Lionu je spaljena zgrada ministarstva turizma, dok je u samom glavnom gradu francuske, Parizu, oštećena čuvena “Statua Republici” – simbol koji predstavlja “jednakost, slobodu i bratstvo”, vrednosti za koje ljudi na ulicama tvrde da francuska država više ne predstavlja.
Odgovor države
Predsednik Emanuel Makron je izjavio sledeće: “Pitamo se kako francuski narod može ovo da uradi Francuskoj”. Po izjavi se vidi da je vlada francuske države kompletno van dodira sa situacijom i da gubi kontrolu nad protestima, pokušavajući da prebaci krivicu za proteste na sam narod Francuske. Mi naravno znamo, da ovi protesti, i ostali talasi protesta i demonstracija širom sveta imaju dublji uzrok. Kapitalističke vlade upadaju u još dublju krizu, i u Francuskoj je to očiglednije nego bilo gde drugo.
Visoke cene namirnica, stanovanja, edukacije itd, zajedno sa otvorenim nasiljem koje koristi policija protiv demonstranata i opštom militarizacijom društva, upravo su i dovele do ovakve akumulacije nezadovoljstva. Iako je vlada obećala neke koncesije kao zadnju nadu za zaustavljanje protesta, kao što su zapošljavanje većeg broja nastavnika, ove reformističke mere su odbačene od strane naroda koji govori: “Ovo nisu konkretne mere, i nikakav odgovor na naše zahteve.”
Karakter protesta
Broj ljudi na ulicama sada broji preko milion. Među njima su pretežno radnici i studenti. Iako su demonstracije po svojoj prirodi spontane bez uočivog organizovanog otpora, one dobijaju podršku od najvećih sindikata u Francuskoj, a najznačajniji od njih je Generalna Konfederacija Rada (CGT).
Mnogi desničari kažu da je ovaj talas protesta izazvan preteranom imigracijom. Govore da se njihova “mržnja za Evropu” ispoljava spaljivanjem i oštećenjem raznih građevina i statua po gradu. Desničarska propaganda već uveliko jadikuje za fasadama i zgradama, bacajući realne zahteve najsiromašnijih u fiktivni rat religija i rasa. Kao i uvek, takve analize ne mogu biti dalje od stvarnosti, a istovremeno su uobičajena fantazija reakcionarnih propagandista. Njima je očigledno više stalo do buržoaskih fasada iz 19. veka nego do realnih, živih ljudi.
Protestima, trenutno, nemoguće je predvideti kraj. Situacija je jako nepredvidiva, i samo je pitanje vremena koliko će dugo represivna vlada Francuske moći da izdrži pod pritiskom naroda.