Uvod
U poslednjih nekoliko dana Izrael krvnički bombarduje i granatira područje Južnog Libana. Pokušaji produbljivanja odbrambenog pojasa dublje u teritoriju Libana objektivno propadaju. U svega nekoliko dana ubijeno je sigurno blizu 100 ljudi, a broj ranjenih iz dana u dan raste. Ujedno izraelska politička pozicija ubrzano propada.
Pozadina događaja
SAD nije uspeo u svom pohodu na Iran. Nafta postaje sve skuplja, a domaće tržište sve nestabilnije. Mir se sklapa ubrzano, ne bi li se što pre sanirale posledice ove avanture. Izrael pak u svemu ovome doživljava još veći poraz. Izolovanje iz pregovora, zameranje svom američkom “savezniku” koje pogađa u srž ekspanzionističke politike, čije su gorivo baš to američko oružje i ekonomija.
Jasno je da je rat ništa drugo do vođenje politike drugim sredstvima. Mi smo više puta govorili o porazu izraelske politike na Bliskom istoku. Razmaženost izraelske vojske, države, pa i same populacije koja nije navikla na poraz i odbija da ga prizna samo je uvod u još gore poteze, a čiji će ceh plaćati i drugi narodi Bliskog istoka.
Za svega nekoliko dana Izrael “potpisao” pa prekršio primirje, a u samo jednom danu jeizvršio preko 100 napada gde je ubijeno 47 ljudi, a ranjeno 97. Rečima njihovog ministra odbrane:
“Sravnili smo prvu liniju naselja…sve kuće su uništene. Stanovnici ih više nikada neće videti. 200.000 ljudi se više neće vratiti”.
Odbrambena dejstva, zar ne?
Ono što je glavno jeste ne razdvajati vojno od političkog. Naleti avijacije i pešadije nisu ništa drugo do očajnički pokušaj zadržavanja osvojenih pozicija u nečemu što se objektivno može klasifikovati kao poraz. Ovo ne znači da je Izrael poražen u širem smislu, kao ni SAD. Ovo takođe ne znači da je nacionalno oslobođenje, ili klasno nadomak, ili da je Iran ili neka druga država odjednom postala bastion antiimperijalizma. Nije. Međutim, isto tako se ne može poreći da je ovo bitan udarac u imperijalističke napore (SAD i Izraela) na Bliskom istoku i šire. Pokazano je u praksi da su daleko od nepobedivih.
Vojna dejstva
Vojna dejstva Izraela trenutno više liče na histeriju, nego duboko promišljene operacije. Ona su eskalirala nakon neuspelog napada na visove Ali al-Taher. Nizovi frontalnih napada rezultirali su sa najmanje 4 mrtva izraelska vojnika. Kao odgovor na smrt u sopstvenom neuspelom napadu, Izrael je izvršio preko 100 vazdušnih udara, ravnajući Nabatije, okolinu Sidona i niz drugih naselja u Južnom Libanu. Pored tipičnih vazdušnih i kopnenih napada, iskorišćene su i fosforne bombe, koje su “zabranjene” za upotrebu. Naravno, ne za sve.
Uprkos tome, snage Otpora uspešno vrše raketne napade, targetiraju oklopna vozila i uništavaju izraelsku tehniku i živu silu. Evakuacioni helikopteri potvrđuju da izraelske snage gomilaju gubitke, o kojima su nevoljni da pričaju. Visovi oko kojih se vode borbe su i dalje u rukama Libana, uprkos uzastopnim napadima, a njihova lokacija je od šireg operativnog i strateškog značaja.
U ovom trenutku Izrael kontroliše 361km kvadratnih, od ukupno 1211 koliko obuhvata Južni Liban.
Važno je istaći da ovo predstavlja ništa drugo do pokušaj održavanja kontrolisanog” haosa od strane izraelske vladajuće klase, koja jedino tako može sebi obezbediti nesmetanu ekspanziju spolja, odnosno konsolidaciju vlasti ka unutra, a na kraju krajeva enormno profitiranje tokom celokupnog rata. Isto tako, kontradikcije između američkog i izraelskog imperijalizma nastavljaju da izbijaju na površinu i nije isključeno da će dalji nastavak rata još više da poljulja “čelično” prijateljstvo nezasitih okupatora.