Liderstvo COB-a1, najvećeg sindikata u Boliviji, sklopilo je dogovor sa državom kojim se praktično predalo, nakon 50 dana borbe protiv bolivijanske države. Takav razvoj situacije nije neočekivan, sa obzirom da se to i ranije dešavalo. Naravno, u manjoj razmeri i sa manjim ulozima u borbi.
Nakon poslednjeg izveštaja o situaciji u Boliviji, država je dala represivnom aparatu praktično potpunu slobodu da suzbije pobunu. Od 7. do 19. juna niz drastičnih mera je prošao parlament i borba naroda i bolivijanske države je dostigla vrhunac.
Kada je država iskoristila sve što je mogla i videla da neće uspeti u jednoj kratkoj i odlučnoj ofanzivi ugušiti pobunu, liderstvo COB-a je izdalo narod. Sa jedne strane je izdaja došla zbog ogromne represije koju je država izvodila nad demonstrantima. Sa druge strane, liderstvo COB-a se uplašilo da pobuna ne pređe granice socijaldemokratije. Bilo je spremno da samo okonča pobunu kako mase ne bi srušile vlast i istinski demokratizovale zemlju.
Umesto da se liderstvo pobune ujedinilo i nastavilo dosadašnji način borbe organizovanije i sa jasnijim ciljem, ono se izdelilo. Izdaja je došla u najgorem momentu, jer je država bila pred pucanjem. Mnogi iz predsedničkog kabineta su već napustili vlast, a gubici kapitala su već bili ogromni.
Mase su, znajući da ovu borbu moraju dobiti, ostale na ulicama da se bori. Ipak, izdaja COB-a je bila preveliki udarac za pokret. Država je uspela da razbije blokade, dobivši bitku, ali ne i rat.
Vremenski tok događaja
Parlament je u nedelju 7. juna odobrio zakon po kojem predsednik ima pravo da pozove vojsku kako bi ugušio narodnu pobunu. Nekoliko dana kasnije, u sredu 10. juna, predsednik Rodrigo Paz potpisuje odobrenje da se upotrebi vojska protiv naroda. Sledeći dan dolazi do velikih sukoba u trećem najvećem gradu Bolivije i administrativnom centru države, La Pazu.
Vojska počinje da izvodi operacije čišćenja barikada, ali narod pruža ogroman otpor. Pošto je situacija bila u najavi dugo vremena, demonstranti su imali vremena da se dobro pripreme. Vojska i policija su imale donekle uspeha u uklanjanju dela barikada, je svaka mala pobeda dolazila uz velike napore.
Činjenica da je predsednik bio primoran da proglasi vanredno stanje dovoljno govori o neuspehu represivnog aparata da makne mase sa ulica i ukloni barikade. Gerilske taktike demonstranata su se pokazale veoma efektivnima i država nije mogla da se izobri sa njima.
Iako je država bila u jako nepovoljnom položaju, među redovima pobunjenog naroda dolazi do izdaje. Lideri COB-a 19. juna sklapaju dogovor sa državom iza leđa masa, u kojem se država “obavezuje” da ne privatizuje nekoliko kompanija u državnom vlasništvu.
Takođe je dogovoreno i da će se održavati tribine o socijalnom dijalogu, koje će za cilj imati spuštanje tenzija u društvu, a faktički će biti promovisanje klasne kolaboracije2, po čemu je liderstvo COB-a poznato.
Iskorišćavajući pometnju u redovima pobunjenika, predsednik proglašava vanredno stanje 20. juna, koji parlament ubrzo odobrava. Vojska i policija dobijaju potpunu slobodu u delovanju protiv demonstranata. Mase i dalje ostaju na ulici sa delom liderstva koji nije pristao na pregovore sa državom, ali nakon nedelju dana represivni aparat bolivijanske države uklanja i poslednje velike blokade.
Poslednjih nekoliko dana je dolazilo do sporadičnih pobuna i dizanja blokada u žarištima otpora. Štaviše, takve sporadične blokade su predstavile ogroman problem za državu, koja je ponovo proglasila vanredno stanje. Tokom blokada koje su trajale više od 50 dana poginulo je 17 osoba, dok je na stotine povređeno i uhapšeno.
Dalji tok događaja
Nefleksibilnost bolivijanske države u rešavanju socijalnih nemira je najviše posledica stranog uticaja. U situacijama kao što je ona opisana u Boliviji, gde socijalni nemiri dostignu takve razmere, a država ne može silom da reši situaciju, buržoazija najčešće dopušta određene koncesije. Često dođe i do promene vlasti, koja uprkos čisto teatralnom karakteru doprinosi pacifikaciji masa.
Međutim, svet je ušao u novu eru i pripreme za međuimperijalistički rat već su poprilično odmakle. Američki kapital, koji smo pominjali da zaokružuje Južnu Ameriku, ne sme da dopusti promenu vlasti. Gubio je Boliviju više puta, a sada ima šansu da u potpunosti preuzme kontrolu nad njom. Posebno kada je zaokružeo i mnoge druge zemlje Južne Amerike.
Sa ogromnim krizama kući i porazima na svakom polju od strane dugih imperijalista, mora imati lojalne režime u “svom dvorištu”. Ipak, tenzije su i dalje veoma visoke i nema naznaka da će se narod pacifikovati u skorije vreme. Pitanje je vremena kada će organizovana pobuna opet izbiti, a mase, bogatije za još jednu bitku, neće tako lako dopustiti da ih vode kompromitovani sindikati.
Takođe, država je izgubila ogromni kapital za vreme blokada, što će se tek kasnije odraziti u vidu velike ekonomske recesije. Ukidanje socijalnih programa i opšte povećanje eksploatacije naroda od strane buržoazije, što su i bili uzroci za pobunu, zajedno sa budućom ekonomskom recesijom napraviće život za mase nemogućim.
Buržoazija u Boliviji, ali i širom sveta već ima ogromnih problema da uguši socijalne nemire. Pitanje je do kada će moći da kontroliše mase, koje su sa svakom bitkom sve iskusnije u borbi, ali i ideološkim shvatanjima.
- Sindikat bolivijskih radnika (COB – Central obrera Boliviana) ↩︎
- Ništa čudno za COB, koji uprkos sličnim ranijim potezima i dalje ima podršku naroda zbog svoje organizacione sposobnosti i promovisanja utopijskog socijalizma među bolivijanskim masama. ↩︎