Radnici u Argentini su 19. februara stupili u generalni štrajk širom zemlje. Dvadesetčetvoročasovna obustava rada, koju je predvodilo najveće sindikalno veće, Generalna konfederacija rada (CGT), praktično je zaustavila funkcionisanje čitave države i poslala jasan signal režimu da se neće mimoići sa ukidanjem teško stečenih prava.
Štrajk je dobio masovnu podršku u celoj državi. Glavni grad Buenos Ajres bio je praktično zatvoren. Metro i aerodrom nisu radili, a javni prevoz autobusima funkcionisao je u značajno smanjenom obimu. Škole, fabrike, univerziteti i brojni privatni biznisi takođe nisu radili.
Povod za štrajk
Štrajk je organizovan povodom izglasavanja spornog zakona o radu u senatu. Ovaj akt, predstavlja direktan napad na radničku klasu, a sindikati upozoravaju da njegovo usvajanje neće proći bez posledica. Samo formalnost ponovnog glasanja u gornjem domu parlamenta deli vladajuću elitu od usvajanja ovog zakona, iako ga opozicija napada.
Dok je štrajk u najvećoj meri protekao mirno, do žestokog okršaja došlo je kada su pripadnici radikalnijih sindikalnih struja krenuli prema zgradi Senata. Režimske snage odgovorile su nasiljem, koristeći vodene topove protiv okupljenih radnika. Radnici su odgovorili nazad sa kamenicama i bocama.
Iako su sindikati liberalni u svojim akcijama i statovima, a i potkupljeni, pokazali su da je radnička klasa organizovana. Od 13 miliona legalnih radnika u Argentini, čak 40% je u nekom od sindikata, a protestima koje organizuju sindikati se pridružuju osim radnika van sindikata i razni slojevi društva. Kako sada stvar stoje, zakon će verovatno proći, ali će upravo on naterati radničku klasu da se još bolje organizuje.
Oduzimanjem legalnih načina borbe, država će okrenuti radnike ka nelegalnim metodama. Istovremeno, kako dosadašnji sindikati budu sve manje sposobni da se odupru državi, radnici će formirati svoje organizacije. Zbog veoma male podrške, vlada neće moći u potpunosti da razbije ni dosadašnje organizacije, a tek veoma razvijenu klasnu svest među argentinskim radnicima.