Izraelsko varvarsko bombardovanje Libana nije ništa novo. Vatreni prstenovi, kao svojevrsni potpis izraelske soldateske ponovo su zasuli Bejrut i prostor oko reke Litani. Međutim, jasno je da operacije izraelske vojske nailaze na prepreke. Ako su u prethodnom ratu i imali “uspehe”, onda u ovom ratu ih sasvim sigurno nemaju. Pogledajmo o čemu se radi.
Politički deo
Pođimo od osnove – rat nije ništa drugo do vođenje politike drugim sredstvima. Hiljade mrtvih u Libanu, Palestini, Gazi, Iranu nisu ništa drugo do očajnički pokušaji jednog režima i jedne države da zadrži gubeće vojne i političke pozicije. U tom smislu, politika Izraela prema Libanu, nije ništa drugo do još jedna forma aneksionističke politike. Još prostije, najobičnija pljačka i osvajanje.
U samom Libanu pak vide se kontradiktorne forme. Sa jedne strane, formalna libanska armija napušta granične položaje baš u trenutku izraelske agresije. Razlog napuštanja? Izbegavanje eskalacija (Ostavljamo čitalačkoj logici da prosudi o tome). Međutim, sa druge strane Otpor u Libanu ne samo što je ostao, već se toliko duboko i jako ukopao, da ni artiljerijske granate, ni avionske bombe nisu mnogo šta uradile da ga “iščupaju”.
To znači da je Otpor u Libanu u ovom trenutku nosioc i vojne moći i faktički političke nezavisnosti. Kao i sam narod koji je navikao da između ruševina nastavlja svakodnevni život, tako i mnogobrojne jedinice nastavljaju da pružaju otpor i pojavljuju se tamo gde su još juče bile “očišćene”.
Vojni deo
Poput prethodnih operacija, i ova je nastupila u već “uigranom” režimu. Približno pet divizija izraelske kopnene vojske nastupilo je na frontu koji se proteže od Sredozemnog mora na zapadu, do Kiama na severoistoku.
Operativno posmatrano, prethodni napadi nosili su velike gubitke u oklopu i ljudstvu i faktički nisu ispunili ciljeve koje je konstantno ponavljala zvanična ratna retorika – osvajanje prostora do reke Litani. Možemo postaviti pitanje da li je rat prouzrokovao depopulaciju i iseljavanje tog prostora- i na to bi odgovorili kao delimično tačnim. Istovremeno, time bismo još čvršće pokazali na vezu između vojnih i političkih ciljeva. Međutim, objektivno, izraelske snage nisu uspele da izvrše prodor dublji od jednocifrenog broja kilometara ni na jednom pravcu. Isto tako, te snage nisu uspele da obezbede politički cilj – a to je aneksija datog područja i posledično iseljavanje stanovništva. Prema tome i prema tim uslovima, možemo zaključiti da li su te operacije bile “uspešne” ili ne.
Vratimo se u sadašnjost. Zašto ponovo spominjemo prethodne sukobe sada?
Zato što su ciljevi ostali isti, sredstva su se kvantitativno promenila, a inicijativa počela da klizi van cionističkih ruku. Jednostavno, Izrael je započeo rat sa naivnom pretpostavkom da on može da bombarduje sve, a da niko ne može bombardovati njih.
Otpor: Operacije i taktike
Praktično od početka rata ističe se poboljšanje sposobnosti i kvaliteta libanskog Otpora. Svega mesec dana rata je donelo do neviđenih gubitaka u ljudstvu,artiljeriji i najviše od svega – oklopu.
Do sada je uništeno skoro 140 tenkova, 12 inženejrskih vozila (buldožera i drugih) i oko 14 vozila drugog tipa. Većina pogodaka izvršena je dronovima i drugim protivoklopnim sredstvima. Posebno specifični su postali kontranapadi Otpora koji su na izolovanim tačkama gađali (dosta uspešno) koncentracije od 2-3 oklopna vozila ili tenka. Praktično svaki put pogodak je izvršen, a da pešadije (izraelske) nije bilo ni na vidiku. Osim toga, postoje indicije da su snage Otpora uspele da pogode ili unište lovca-bombardera tipa F-16. Sa druge strane, izraelske snage su najverovatnije uspele da zauzmu grad Beint Džubal.
Razlog tome je katastrofalno stanje popunjenosti izraelske vojske. Uništenje raketnog štita deklasiralo je ideju o “nedodirljivosti” među civilnom populacijom. Nije teško zamisliti zbog čega se baš sada stoga, javljaju problemi sa popunom ljudstva. Upravo u toku ovog rata, izrael je najavio novu mobilizaciju od 400.000 dodatnih vojnika.
Izraelski militarizam do sada pritiskao je “druge” – Palestinu, Liban, Siriju. Sada ta militarizacija obuhvata najšire slojeve izraelskog društva. Od ekonomskog pritiska usled bombardovanja, do otežanog civilnog života, preko sve veće konskripcije i mobilizacije svih društvenih resursa. Jednostavno, ušuškano aparthejd društvo, kakvo je do sada postojalo nestaje. Njega će zameniti ili potpuna destrukcija izraelske države (što je u ovom trenutku malo verovatno), ili ljušta i senka pređašnje moći, oslonjena na još veći policijski aparat i sveobuhvatni teror sa sve kraćim rokom trajanja.