Serija protesta počela je u Španiji nakon deložiranja 87-godišnje Marije del Karmen „Marikarmen“ Abaskal 23. septembra 2026. godine, koje je ponovo dovelo u centar pažnje krizu pristupačnog stanovanja u zemlji. Javno nezadovoljstvo pitanjem stanovanja već se gomilalo zbog skandala koje je španska buržoazija pravila, a koji su direktno uticali na životno stanje radnika. Protesti su se 26. septembra pretvorili u organizovani protestni kamp na trgu Puerta del Sol u Madridu.
U Španiji su troškovi stanovanja i cene zakupa godinama vrtoglavo rasli, naročito u velikim urbanim centrima. Istovremeno, plate nisu rasle u istoj meri i broj stanovnika u velikim gradskim sredinama (poput Madrida) je nastavio da raste. To je dovelo do nestašice stambenog prostora upravo tamo gde je on bio najpotrebniji. Dodatni faktor predstavlja i širenje kratkoročnog izdavanja smeštaja za potrebe turizma, što je značajno smanjilo ponudu stanova za dugoročni zakup i dovelo do rasta cena kirija. Mnogi radnici govore o užasnoj situaciji sa kirijama – neki od njih su morali da dele sobe po dvoje, a nekad je u istoj spavaćoj sobi spavalo i više njih za kiriju od 900 ili 1.000 evra.
Razvoj protesta u Španiji
Desetine hiljada ljudi protestovalo je širom Španije 26. septembra, zahtevajući veću zaštitu stanara nakon što vlada nije usvojila zakon o hitnom stanovanju. Oko 50 marševa održano je u mnogim gradovima – među njima i u Madridu, Valensiji i Barseloni. Demonstranti u Valensiji, gradu na istočnoj obali, su se sukobljavali sa policajcima u blizini umetničkog centra „Palau de les Arts Reina Sofija”, gde se održavao skup posvećen tržištu nekretnina.
Pojedini demonstranti su uklonili barijere i gađali policajce raznim predmetima, na šta su oni odgovorili gumenim mecima. U tim sukobima je povređeno 9 policajaca a 5 osoba je uhapšeno.
Jedan od najvećih protesta održan je u glavnom gradu, Madridu, gde su se procene broja učesnika značajno razlikovale. Gradski sindikat stanara naveo je da je 500.000 izašlo na ulice. Demonstranti su nosili transparente sa natpisima „Nema mira za rentijere” i „Studiram da bih imao budućnost, a ne da bih imao sićušni stan”. Mahali su ključevima koje su držali u rukama i uzvikivali: „Mi držimo ključeve celog grada”. Neki su danima kampovali na jednom od glavnih gradskih trgova, Puerta del Sol. Broj šatora je 30. septembra narastao na 1.200, a fašističke grupe su pretile da će same uleteti da napadnu demonstrante.
Nastavak protesta
Dva najveća španska sindikata – Radničke komisije (CCOO) i Opšti sindikat radnika (UGT) – pozvala su 2. oktobra građane da učestvuju u protestima širom zemlje, organizovanim nakon što su uredbe odbačene. Takođe je razmatrana mogućnost podrške generalnom štrajku. Tokom popodneva i večeri 2. oktobra, hiljade ljudi protestovale su u Sevilji, Bilbau, Vitorija-Gasteizu, San Sebastijanu, Pamploni i Ovijedu, braneći pravo na stanovanje i izražavajući protivljenje buržoaskoj klasi.
Protest u Barseloni morao je biti odložen za 5. oktobar zbog vremenskih upozorenja i opasnosti od bujičnih kiša izazvanih mediteranskim „mini-uraganom”. Na kraju se okupilo, prema procenama, između 20.000 i 120.000 ljudi. Dana 4. oktobra održani su protesti i u Ovijedu (8.000–20.000), kao i u drugim gradovima, poput Bilbaa, dok je Generalna konfederacija rada (CGT) otvoreno pozvala na generalni štrajk.
Pokušaj kontrole štete
Masovni protesti u Španiji koji su 3. oktobra preplavili ulice poslali su nedvosmislenu poruku političkim elitama u Madridu: stambena kriza u zemlji više nije pitanje umerenih reformi, već polje dubokog klasnog sukoba. Dok se u političkim krugovima sve glasnije nagađa o raspisivanju prevremenih opštih izbora za 29. novembar, vladajuća Španska socijalistička radnička partija (PSOE) nastoji da amortizuje pritisak sa ulica.
Međutim, osam godina vladavine Pedra Sančeza ostavilo je radničku klasu i omladinu u stanju hronične stambene nesigurnosti. Uprkos povremenoj socijalnoj retorici, dosadašnje mere pokazale su se kao nedovoljna barijera pred nezajažljivim apetitima rentijerskog kapitala i podivljalim cenama zakupa.
Katalonska desničarska stranka „Junk” (Junts) ponudila je centralnoj vladi pregovore o sopstvenom viđenju stambenog pitanja. Ovaj potez predstavnici radničkih pokreta vide kao tipičan pokušaj krupne buržoazije da preuzme inicijativu i osigura da eventualni novi zakoni ne ugroze profite investicionih fondova i velikih stanodavaca.
Sa druge strane, unutar same vladajuće koalicije svest o dubini krize opasno varira. Dok PSOE sa skepsom gleda na pregovore o već odbačenim predlozima, njihov manji koalicioni partner Sumar najavljuje predstavljanje svoje platforme „Široki front” i novog predsedničkog kandidata za 17. oktobar. Sumar time pokušava da se pozicionira kao umereni zaštitnik radničkih interesa i kanališe bes radničke klase natrag u sigurne vode parlamentarne politike.
Najnovija istraživanja javnog mnjenja otkrivaju poraznu istinu za španski establišment: ogromna većina birača u Španiji — uključujući i pristalice desničarskih opcija poput PP-a i Vox-a — jednodušno podržava mere kontrole stambenog tržišta koje je parlament nedavno odbacio, ocenjujući ih pritom kao nedovoljno ambiciozne.
Kozmetika ili suštinski rascep?
Izvori bliski Moncloi sugerišu da je Sančez spreman da već narednih dana povuče potez raspisivanja vanrednih izbora, uz ponovno delimično ili potpuno uvođenje oborenih stambenih mera. Ipak, za milione građana koji svakog meseca izdvajaju većinu svojih primanja samo za krov nad glavom, ovaj potez ne deluje kao strukturno rešenje, već kao taktičko retuširanje u predizborne svrhe. Pitanje stanovanja u Španiji definitivno je prestalo da bude tehnokratska stavka u budžetu — postalo je tačka na kojoj se direktno sudaraju pravo na život i pravo na profit.
Eskalacija
Smrt Marikarmen, žene čije je iseljenje pokrenulo talas nezadovoljstva i dovelo do raspisivanja vanrednih izbora, dodatno je eskalirala društvenu i političku krizu u Španiji. Ona je preminula 7. oktobra u bolnici, usled teške iscrpljenosti i naglog pogoršanja zdravstvenog stanja nakon izbacivanja iz doma.
Vest o njenoj smrti izvela je desetine hiljada ljudi na ulice. Prvog dana je oko 10.000 demonstranata marširalo ka zgradi Kongresa, dok se narednog dana u centru Madrida okupilo više od 20.000 građana. Politički odgovor na tragediju produbio je postojeće razdore — dok su premijer Sančez i lider opozicije Fejho izrazili saučešće, opoziciona Narodna stranka (PP) našla se pod oštrim kritikama javnosti nakon što je blokirala minut ćutanja u spomen na Marikarmen u više državnih i lokalnih institucija.
Levičari su iskoristili trenutak za obnovu borbe protiv investicionih fondova za nekretnine i kampanja dezinformacija, dok su desničarske partije PP i Voks optužile vlast za političku eksploataciju tragedije uoči predstojećih izbora.
Tenzije su se proširile i na komunalni nivo kada je regionalna vlast Madrida pokušala da zatvori ključnu stanicu metroa Sol, pravdajući to nehigijenskim uslovima u protestnom kampu. Radnički sindikati metroa odbacili su ove tvrdnje, a centralna vlada je odbila da ukloni demonstrante, pozivajući se na pravo na mirno okupljanje.
Kao direktna posledica stambene i političke krize, vodeći sindikati CCOO i UGT, uz podršku udruženja stanara i regionalnih sindikalnih organizacija, zvanično su najavili opšti štrajk za 11. novembar — neposredno pred početak zvanične izborne kampanje. Poslovna udruženja i desničarske partije oštro su osudile najavu štrajka, tvrdeći da on nema veze sa radničkim pravima već predstavlja direktan politički pritisak na izborni proces.