U Francuskoj se već tri nedelje odvijaju masovne demonstracije. Osim manjih protesta radnim danima, tri velika talasa protesta održana su tri vikenda zaredom – 17, 24. i 31. oktobra. U poslednjem izveštaju su pokrivene demonstracije održane 17. oktobra, a od tada je represija francuske države znatno pojačana. Ti neredi su uterali strah u kosti francuskoj buržoaziji, ali i buržoaziji širom Evrope.
Na demonstracije 24. oktobra je izašlo oko 500 000 ljudi. Posle ponovljenih sukoba, francuska država je shvatila da mora ponuditi određene ustupke odnosno mora ići u “omekšavanje” pokreta. Narednog vikenda, u subotu 31. oktobra, na demonstracijama je učestvovalo oko 320 000 ljudi.
Ustupci francuske države
Zahtevi naroda su ostali isti, kao i povodi za demonstracije. Nezadovoljstvo zbog stanja u školama, nedostatka osoblja i sistema upisa na fakultete proširilo se, zajedno sa pokretom, i na radništvo. Tako su se među povodimo našli i troškovi života, kao i opšte nezadovoljstvo militarizacijom Francuske i čitave Evrope.
Uprkos porazima na ulici i širenjem pokreta van studentskih i srednjoškolskih okvira na radništvo, država ispočetka i dalje nije davala nikakve ustupke. Ipak, blage koncesije su bile primorane od francuske države. Ponovo su počele da se spremaju masovne demonstracije i nije uspela da pacifikuje narod.
Ti ustupci su predstavljeni javnosti u ponedeljak 26. oktobra, u sedmici kada je istovremeno represija države dostigla vrhunac. Među njim su bili postavljanje limita na broj učenika za jedno odeljenje, uzimanje višemilijardskog zajma zarad popravki obrazovnih objekata, reforma upisivanja fakulteta i slično. Međutim, ne samo da su sama obećanja veoma skromna, već su prema logici vlasti nemoguća za ispuniti.
Naime, jedan od glavnih izgovora vlasti za smanjenje budžeta obrazovanja, što je bio jedan od glavnih povoda za početak blokada, jeste ogroman javni dug francuske države. Dalje zaduživanje neće pomoći situaciji i tu se vidi nemogućnost daljih postojanja kapitalističkih “socijalnih država”. Mase vide kakva je situacija i da kratkoročne reforme neće ništa uraditi, čak i ako se ispune. Znaju da je neophodna radikalna promena.
Demonstracije 31. oktobra
Demonstracije su održane širom Francuske. Državna represija je dala kratkoročne rezultate i u subotu su uspešno zabranjena okupljanja u centru Pariza. Iako to nije bilo predviđeno, francuska buržoazija nije smela da dozvoli još jedan vikend nereda, pa su nastale tenzije unutar državnog aparata oko predviđene rute. Najviši sud je preokrenuo odluku lokalnih administracija i zabranio šetnju kroz centar grada. Takođe je bilo zabranjeno protestovanje svakome kome država to nije dozvolila i odobreno je protestovanje samo na određenim rutama.
Liberalno rukovodstvo organizacija odobrenih od strane francuske buržoazije je apelovalo na demonstrante da se drže ruta koje im je država zacrtala i da sve prođe mirno. Do sukoba je i dalje došlo na određenim mestima, a protesti su se održali redom u:
- Parizu gde se okupilo oko 70 000 ljudi i gde su bile napetosti tokom raspuštanja okupljanja;
- Lionu gde se okupilo 19 000 ljudi i gde je došlo sukoba i upotrebe suzavca;
- Renu gde je prošetalo oko 13 500 ljudi;
- Bordu gde se okupilo oko 11 000 ljudi i gde je došlo do pokušaja pojedinih grupa da prodru ka centru;
- Marseju gde je došlo do upotrebe suzavca i drugih sredstava za rabijanje demonstracije, a okupilo su ukupno 10 000 ljudi;
- Grenoblu gde se okupilo oko 7 300 ljudi i gde su izbili sukobi na kraju marša.
Problemi represivnog aparata
Represivni aparat francuske države ima brojne interne probleme, ali taj problem što demonstranti veoma brzo razvijaju taktike i nastupaju sve odlučnije i agresivnije.
Mobilni timovi
Francuska je veoma poznata kao zemlja gde je narod buntovan i gde se demonstracije često odvijaju. Mase su bogate iskustvom prethodnih pobuna protiv vlasti i postoje brojne organizacije koje iako imaju brojne ideološke mane, poseduju veoma iskusne i militantne članove.
Jedan od načina kako su demonstranti u više navrata, a posebno 17. oktobra na ulicama širom Francuske uspeli da pobede policiju jeste korišćenjem mobilnih jedinica. Zbog masovnosti demonstranata policija je na samom početku imala dosta problema da obuzda masu. Demonstranti se nisu povlačili na taktike zastrašivanja policije koje podrazumevaju korišćenje vodenih topova i bacanje šok i sličnih bombi.
Juriši policije takođe nisu uspevali – barem ne koliko se policija nadala. Tada su iz mase počele da se izdvajaju grupice opremljenih militantnih mladih ljudi koji su počeli da ciljaju policiju i lokale multinacionalnih korporacija. To je znatno otežalo policijsko koordinisano manevrisanje i policija je bila primorana na povlačenje.
Veoma dobar primer toga se mogao videti tokom drugog talasa masovnih demonstracija 24. oktobra, kada se grupa demonstranata u Parizu odvojila od mase i krenula ka Predsedništvu. Policija je bila primorana da reaguje zbog važnosti lokacije i to je oslabilo već nedovoljne snage koje su se borile sa glavnom masom demonstranata.
Agresivnost
U izveštajima francuske policije i intervjuima sa policajcima se kao glavni problem može videti agresivnost samih demonstranata. Pripadnici represivnih snaga, posebno u imperijalnoj srži, navikli su da su uvek daleko jači i da drže stvari pod kontrolom na ulici. Tako se razvila i doktrina, koje se oslanjala na korišćenje tehnike i blisku borbu samo kada je pobeda zagarantovana.
Međutim, situacija u Evropi i čitavom svetu se promenila. Materijalna situacija masa se drastično pogoršala i zajedno sa pokušajem militarizacije istih mase postaju naviknute na nasilje. Borbe sa policijom, korišćenje raznih improvizovanih sredstava i opreme više nisu odlika “izdvojenih radikalnih elemenata”, već legitiman način borbe u očima masa.
Zbog preuzimanja inicijative od strane masa tokom demonstracija i manjka straha od policije, sama policija je postala primorana na stalne bliske borbe, čije vreme, mesto i tok više ne kontrolišu.
Interni problemi
Sve navedeno se nadovezuje na sledeće, a to je da policija na želi da radi pod takvim uslovima. U analizi policije je rečeno da je ona stajaća plaćenička vojska u službi kapitalističkog poretka. Samim tim znamo kakav je karakter policajca, odnosno plaćenika. Boriće se sve dok je jači i dok nema prevelike neposredne opasnosti po njega.
Takvi uslovi odmah snižavaju moral policajaca i otežavaju zadržavanje postojećih i zapošljavanje novih. Kada se poveže sa nepoverenjem neroda prema državi, dobija se sadašnja situacija gde policija u svim državama Evrope, pa i onim imperijalističkim, ima hronični nedostatak osoblja. Posebno važi za jedinice specijalizovane u razbijanju demonstracija.
Zato se države širom Evrope sve više oslanjaju ne samo na policiju kao plaćeničku vojsku, već i direktno na paravojne jedinice koje se stavljaju u službu određenih birokrata, a čije plate dolaze iz javnog budžeta. Konkretno, u Francuskoj osim policajaca u civilu koji idu u potpunosti van svojih ovlašćenja, koriste se fašističke grupe koje su u nekoliko navrata direktno sa policijom učestvovale u razbijanju demonstracija.
Korišćenje takvih taktika i sve veća agresija policije pokazuju slabost kapitalističkih država u Evropi, kojima nakon 70 godina potpune dominacije situacija izmiče kontroli.
Dalji razvoj situacije
Praktično je nemoguće predvideti šta će se dalje odvijati u bliskoj budućnost. Sa druge strane, gledajući masovne demonstracije u Francuskoj i širom Evrope lako se dolazi do zaključka su sve demonstracije povezane u svojim uzrocima, pa donekle i ciljevima.
Zbog manjka političkog subjekta koji bi vojne pobede (one ostvarane na ulicama) pretvorio u političke pobede, kapitalističke države i dalje uspevaju da obuzdaju mase. Ipak, u glavama masa se rađa ideja ne samo o potrebi radikalne promene, već i o potrebi stvaranja nezavisnih organizacija sačinjenih od profesionalnih kadrova, koje bi mogle da izvedu neophodne socijalne prevrate.