Sukobi u Torinu

U Torinu, gradu u Italiji, u noći 31. januara došlo je do sukoba između okupljenih progresivnih snaga sa jedne i policije sa druge strane. Pre sukoba se odvijala protestna šetnja protiv zatvaranja društvenog centra Askasatuna u Torinu.

Šetnja je trebalo da ide sve do samog centra, ali je policija u jednom momentu pokušala da blokira prolaz demonstrantima. U tom trenutku je došlo do žestokih sukoba, gde su obe strane veoma brzo počele da koriste sve što su imale u svom arsenalu. U sukobima je policija izvukla deblji kraj, što je pokazalo dobru organizovanost i opremljenost demonstranata, kao i manjak organizovanosti i obučenosti policije.

Uzrok protesta

Socijalni centar je 1996. godine okupiran od strane levičarskih aktivista i od tada je služio kao centar delovanja levičara u ovoj oblasti. U decembru je policija izvela upad i izbacila aktiviste iz centra, ostavljajući deo snaga unutar objekta kako se aktivisti ne bi mogli vratiti. Zatvaranje centra je odmah izazvalo burnu reakciju svih progresivno nastrojenih ljudi, a protesti širom Italije su započeli već sledeće nedelje.

Nakon više protesta, sve nasilnijih reakcija vlasti i podizanja tenzija, protesti su kulminirali u Torinu 31. januara. Međutim, ovako burna reakcija naroda nije nastala samo zbog zatvaranja centra, već i zbog šire političke klime u Italiji. U uslovima temeljne krize kapitalizma imperijalističke zemlje se sve više i otvorenije okreću fašizmu, što je slučaj i u Italiji. Od dolaska na vlast Melonijeve i njene partije, fašisti su dobili vetar u leđa i počeli da nastupaju sve otvorenije, znajući da imaju zaštitu države.

Zatvaranje centra i događaji koji su usledili sledećih mesec dana su doveli do promene svesti kod mnogih ljudi, zbog čega su mase izašle na ulicu. Na protest u Torinu su došli ljudi iz svih krajeva Italije i na šetnji ih je bilo oko 20000.

Neredi

Policija nije očekivala tako veliki otpor i dovela je nedovoljno snaga. Demonstranti, naučeni prošlim iskustvima, došli su opremljeni i organizovani. Pokušaj zaustavljanja protestne šetnje je razbesneo mase i bio je okidač da se aktiviraju militantne grupe na protestu.

Prvi udar policije je bio zaustavljen i pod pritiskom demonstranata morali su da se povuku. Kako bi pokušali da iskontrolišu situaciju i što pre razbiju masu, veoma brzo su osim oružja za blisku borbu iskoristili i gumene metke, vodene topove, suzavac itd. Demonstranti su ostali smireni i uzvratili su istom merom, bacajući na policiju molotovljeve koktele i pirotehniku, uključujući veoma jake petarde, vatromet i baklje.

Policija je prošla mnogo gore od demonstranata, sa 100 povređenih od kojih 11 ozbiljnije. Uprkos tome što je bila mnogo bolje opremljena, obučena i što država ima potpuni monopol nad nasiljem, dajući policiji odrešene ruke za mnoge stvari. Sa strane demonstranata je bilo mnogo manje povređenih i samo tridesetak uhapšenih. Nad uhapšenima je bilo iživljavanja u pritvoru, preko kojeg su policajci pokušali da nadomeste svoj neuspeh u borbi.

Posledice

Narod je pokazao da neće trpeti fašizaciju države i da će uzvratiti silom. Buržoazija će i dalje istu nastaviti i biće primorana na primenu sve veće sile, što će za sobom vući mnoge probleme. Ovaj okršaj i skorašnji okršaj u vezi Olimpijskih igri su vetar u leđa levičarskom pokretu u Italiji. Sada iza sebe imaju dobijene bitke, na koje mogu da se nadovežu daljom militarizacijom pokreta i u vojnom i u političkim smislu.

Što se tiče italijanske države, strahujući od ponavljanja ovakve situacije, uveden je novi zakon o hapšenju. Zakon će dozvoliti policiji da sada i po buržoaskom zakonu hapsi sumnjive ljude pred same proteste, kako bi pokušala da spreči nerede. Cilj je da se oslabe demonstranti, odstranjivanjem najborbenijih elemenata pred sami okršaj.

Efikasnost ovakvih represivnih zakona uvek zavisi od više faktora: stepena organizovanosti pokreta, situacije u društvu, sposobnosti buržoaske države da ih sprovede i sličnih. Iako kratkoročno često daju rezultate u korist države, dugoročno samo primoravaju drugu stranu da se prekali i razvije nove taktike, što vodi ka još većoj represiji od strane države i rastu nezadovoljstva masa.

Sa obzirom na to da su se u Italiji ponovo dogodili neredi, može se zaključiti da ovaj zakon nije mnogo pomogao italijanskoj državi i da su antifašistički pokret, odnosno militantne grupice unutar njega, već pronašli način delovanja u novim uslovima.