Nakon dve godine genocidnog rata u Gazi, potpisano je dugotrajno primirje. Iako je jedno već potpisano u januaru, sada su okolnosti drugačije i deluje da će ovaj put primirje potrajati – barem onoliko koliko eskalacija globalnog međuimperijalističkog rata to bude dozvoljavala.
Koliko god primirje bude trajalo, sa sigurnošću se može reći da je ono ogromna pobeda za palestinski Otpor. Izrael nije uspeo da ostvari nijedan od svojih ciljeva, od kojih su najbitniji bili uništenje Otpora i uspostavljanje potpune kontrole nad Gazom, a tokom rata su mnogi u izraelskom političkom vrhu i kao konačni cilj videli proterivanje svih Palestinaca iz Gaze.
Palestinci uprkos ogromnim žrtvama koje su pretrpeli, a koje će tek da se otkriju u ruševinama Gaze, ostvarili su svoje glavne ciljeve. Preživeli su genocidni rat i ostali su u Gazi, bez namere da bilo gde idu i vraćajući se u svoje domove kako bi ponovo izgradili porušeno. Otpor ne samo da je opstao, već je i zadržao svoju strukturu, naoružanje i brojnost, vrativši administrativnu kontrolu nad Gazom čim se izraelska vojska povukla.
Stanje pred početak rata
Više puta smo se vraćali na stanje pred početak rata kako bismo objasnili koliko je ovaj rat značio za palestinski nacionalnooslobodilački pokret. Međutim, sada nakon mogućeg kraja rata je neophodno da to ponovo uradimo, kako bismo videli kako su se odnosi snaga promenili.
Pre početka rata palestinsko nacionalno pitanje je bilo zaboravljeno. Ne samo da je gubilo na značaju u globalnim imperijalističkim institucijama, već mnogo bitnije ono nije postojalo u glavama masa širom sveta. Palestinska nacionalnooslobodilačka borba je oduvek bila motivacija svim ugnjetenim narodima i klasama sveta, i manjak nade u njenu pobedu je imao veoma negativan uticaj.
Izrael je imao jaku ekonomiju i vojsku, procesi normalizacije sa arapskim zemljama su išli odlično i Izrael je imao jaku propagandnu mašineriju širom sveta, a njegov kapital je bio veoma rasprostranjen i netaknut.
Sve se promenilo 7. oktobra 2023. godine, kada je palestinsko nacionalno pitanje ponovo vraćeno u glave masa i kada su milioni širom sveta izašli na ulice u znak podrške Palestini. Dotadašnja nedodirljiva izraelska vojska je prokrvarila i Izrael je morao otvoreno da iskoristi svoju moć svuda gde je posedovao – ono je samo pokazalo početak degradacije izraelske vojske i obaveštajne službe, koje su bile primorane da iskoriste sve moguće resurse kako bi pobedili Otpor, što na kraju nisu uspeli.
Značaj primirja
Izrael je uspeo tokom rata da izoluje Otpor u Gazi. U Siriji je izvedena promena režima u prozapadni, u Libanu je Hezbolah potpisao primirje nakon što je Izrael slomio zube u kopnenom napadu na Liban (greška koju od tada skupo plaćaju), uspeli su da odgode rat sa Iranom, koji svakako koristi Palestince po potrebi u svojim proračunima šireg međuimperijalističkog sukoba, a militantnim grupama u Iraku i ostalim arapskim zemljama je onemogućeno dalje otvoreno delovanje.
Nakon brojnih upada u gradove po Zapadnoj obali i dugotrajnih opsada, Izrael je uspeo da privremeno pobedi i Otpor na Zapadnoj obali, iako je on nastavio da deluje u manjem kapacitetu i prešao je u tajno razvijanje, o čemu će biti reči u nekom budućem članku. Jedino su Huti ostali uz Palestince do samoga kraja, ali zbog njihovih ograničenih sposobnosti Izrael i Amerika su nastavili da funkcionišu u Gazi bez velikih poteškoća.
Međutim, i posle svega navedenoga i još jače podrške Amerike nakon dolaska Trampove administracije, Izrael je bio primoran da potpiše mir u Gazi.
Zašto primirje sada?
Postavlja se pitanje – zašto je Izrael bio primoran da potpiše primirje sada, nakon što je dobio punu podršku Trampove administracije i kada mu je pošlo za rukom da izoluje Otpor u Gazi?
Rat u Gazi i na Zapadnoj obali je prvenstveno nacionalnooslobodilački rat, ali je takođe i deo globalnog međuimperijalističkog rata. Kao takav, njegov tok i ishod u velikoj meri zavise od odnosa snaga globalnih i lokalnih imperijalista i njihovih interesa, gde se oboje sve češće i drastičnije menjaju. Zato moramo ukratko pogledati trenutno stanje u svetu.
Amerika kao najveći politički, finansijski i vojni podržavalac Izraela, trenutno se nalazi u velikim problemima. U poslednjih par meseci odnosi sa Rusijom i Kinom su se drastično pogoršali, što je dovelo do još veće političke i ekonomske krize. Situacija se Venecuelom se zaoštrila i Venecuela se već uveliko nalazi u stanju pripravnosti za američku agresiju. Vlast izvodi vojsku u sve više gradova u Americi, a brza ekspanzija izvršne vlasti dovodi do velike socijalne nestabilnosti.
Takođe, odnosi sa EU su loši i ona pokušava da nađe način da se otrgne od Amerike i postane u potpunosti nezavisna imperijalistička sila. Sila koja će imati “svoje” proksi države, vlade i militantne grupe, gde jednog od saveznika možda upravo nađe u nekim budućim kompradorima Gaze, kao protivtežu Izraelu, odnosno Americi.
Američkoj hegemoniji u Zapadnoj Aziji je najveća pretnja Iran, a ne Palestina i sa eskalacijom sukoba sa Rusijom i Kinom, eskalira i sukob sa njihovim saveznikom Iranom. Proterivanje svih Palestinaca iz Gaze je zahtevalo dodatno vreme, novac i naoružanje, kao i dodatnu socijalnu nestabilnost koja bi nastala u imperijalističkoj srži. Upravo zato ono nije bilo u trenutnim interesima Amerike, koja je zbog toga i pritisla Izrael da potpiše primirje.
Izrael i Palestina posle rata
Izrael
Unutar Izraela su već postojale duboke podele i ogromna socijalna nestabilnost, koji su proizilazili iz naglog proširenja izvršne vlasti (koje je samo proizilazilo iz ekonomskih problema i rastućeg međuimperijalističkog sukoba). Sa početkom rata kao i uvek buržoazija je postala ujedinjena u borbi protiv zajedničkog neprijatelja, ali nakon dve godine bombardovanja severa i industrijskih centara Izraela, pogibije na frontovima u Gazi, Libanu i na Zapadnoj obali i uništenja velikog procenta sitne buržoazije, nastali su ogromni razdori. Važno je napomenuti i to da su veliki deo fizičkih radnika unutar Izraela činili Palestinci iz Gaze, koji su za male plate radili pod teškim uslovima. Sa uništenjem izraelske sitne buržoazije i ubijanjem Palestinaca u Gazi i zatvaranjem Gaze, izraelska država je ozbiljno uzdrmala klasnu osnovu na kojoj je stajala.
Najekstremnija frakcija buržoazije, koja se najviše zalagala za rat je pokušavala da ga nastavi, kako bi zakrpila sve veće rupe u izraelskom društvu. Znala je da će sa krajem rata sve kontradikcije dođi do izražaja i da će postojeći problemi postati višestruko gori. Sada kada je možda i došao kraj rata videćemo ozbiljne sukobe unutar izraelske države, što samo može ići u korist palestinskom nacionalnooslobodilačkom pokretu.
Palestina
Iako je Otpor pobedio, bio je primoran na mnoge koncesije. U dokumentu o primirju nema konkretnog plana o budućoj vladi u Gazi, već se samo pominje da ona mora biti isključivo “palestinska”, što može biti i Palestinska Samouprava – kolaboratorsko, izdajničko, polukolonijalno – palestinsko jedino u imenu. Egipat koji je oduvek, a posebno u novije vreme postupao veoma oportunistički, već je počeo sa “pomaganjem” Palestincima u izgradnji Gaze, odnosno sa izvozom kapitala u Gazu.
Svi globalni i lokalni imperijalisti će pokušati da izvuku iz Gaze što više mogu. Kapital ima najveću profitnu stopu kada gradi nakon uništenja, a u potpuno razorenoj Gazi, onoj bez svojih resura i u potpunosti zavisnoj od strane pomoći, kao i jeftinoj radnoj snazi izmorene radničke klase, profiti su ogromni.
Budućnost sukoba
Sa krahom dosadašnjeg svetskog poretka i sve bržom militarizacijom celog sveta, pitanje je šta će se sledeće desiti. Trenutno se vrše pregovori o statusu Otpora unutar Gaze, ali je dovoljno da se podsetimo činjenice da svaka uspešna gerila vrši mirovne pregovore i prekide vatre isključivo da bi kupila više vremena, za nastavak borbe kasnije. Vodeći se time možemo sa sigurnošću reći da Otpor neće nestati, već da će ga primirje samo ojačati.
Istovremeno, ako prođe dovoljno vremena Izrael će mnogo teže voditi budući rat nego što je vodio ovaj, upravo zbog internih faktora koje smo naveli. Izraelsko društvo će znati da taj rat neće moći da dobiju i da će se završiti mnogo gore po njih nego ovaj. Uprkos tome, najagresivniji elementi, a ujedno i najjača frakcija izraelske buržoazije, biće spremni da u potpunosti žrtvuju i socijalnu stabilnost i urbanu sitnu buržoaziju i radnike i sve ostalo, kako bi zaokružili svoju teritoriju i time zadržali svoje pozicije u internom odnosu snaga.
