Ako bismo rekli da je represivni aparat tu da silom zadrži milione potlačenih u poziciji modernog ropstva, naravno, ne bismo pogrešili. Iza floskula i fraza o odbrani zakona, ili ustavnog poretka, krije se jednostavna istina. Policija, vojska i drugi organi su samo instrumenti prisile u interesu vladajuće klase, i tu činjenicu ništa ne može da promeni.
Zadržaćemo se sada nešto više na policiji.
Policija (u kapitalizmu) stoji nasuprot najvećeg dela naroda. Međutim, monopolu nad nasiljem u sadašnjem vremenu ne doprinosi samo teška militarizacija policijskih snaga, već i namerno unižavanje masa po pitanju vojnog obrazovanja. Vojno sposobne i obrazovane mase ostale su jedan od najvećih strahova svake eksploatatorske klase. Dodajmo na to i silovite propagandne, psihološke i druge trikove kapitalističkih elemenata, i sadašnji sistem dobija već poznatu formu.
Možemo reći da je savremena policija ništa drugo do stajaća plaćenička vojska u službi kapitalističkog poretka. Ona uistinu, i jeste integralan deo takvog poretka. Kao takva, njene taktike, organizacija, pa i psihološki sklop su već jednoznačno određene njenim klasnim karakterom.
Time što je i plaćenička i stajaća, ona je istovremeno i enormno skupa. Time što je skupa, a istovremeno uperena protiv mnoštva naroda, ona je nužno i malobrojna.
Njena snaga potiče iz njene organizacije, brutalne taktike u ophođenju sa masama i drugim pretnjama. Odnosno, snaga potiče iz taktičke, tehničke i organizacione superiornosti nad anarhičnim masama.
Sama organizacija počiva na sposobnosti projekcije snage i numeričke superiornosti na određenom mestu i vremenu. Drugim rečima, ne radi se o prostom gomilanju snaga na jednom prostoru, već o kvalitativnom skoku na viši organizacioni nivo.
Uzmimo za primer: 5 odreda u uličnom napadu (rasterivanju), bez koordinacije, je samo 5 odreda. Tih istih 5 odreda u koordinaciji i sinhronom dejstvu, već je nešto sasvim drugo.
Gde onda leži sposobnost masa u ovakvoj postavci?
Ograničeni brojem, teške represivne snage ne mogu napadati na svim pravcima istovremeno. Ono što preostaje jeste selektivna defanziva uz primenu brutalne sile. U situacijama teške brojčane inferiornosti, takvim snagama ne preostaje ništa drugo nego da strahom pokušaju postići ono što neposredno silom ne mogu. Takva taktika često i uspeva. Primer nad jednom grupom demonstranata (ili bilo koga drugog) šalje poruku svima.
Prema tome, brutalnost koja se sve više ističe kao karakteristika policijskih snaga nije posledica “specifične psihe”, kriminalnog karaktera na individualnom nivou ili nečeg drugog, iako i to postoji. Brutalnost je posledica materijalnih uslova. U borbi za ulice, bez brzog rasterivanja samih masa, represivne snage unapred vode izgubljenu bitku. Događaji širom sveta, kao i kod nas na Balkanu, ovo u praksi i dokazuju.
Masovnost je samo jedna strana novčića. Druga polovina jeste organizacija. Kao što smo već naveli, posredstvom organizacije nepovezani odredi transformišu se u armiju. Za razliku od spontanog pokreta i anarhičnih demonstracija, organizovani subjekat ima sposobnost da napada kada želi, kako želi i gde god želi.
Upravo u ovoj činjenici krije se jedan od elemenata uspeha svih revolucionarnih armija i pokreta u istoriji, ili danas. Kombinacija masovnog prisustva i organizovanog dejstva apsolutno je nepremostiva prepreka za svaki režim, vlast ili državu koja štiti eksploatatorske interese. Masovna, vojno-politički dobro organizovana sila okrenuta u smeru klasnog oslobođenja sebe lišava pitanja da li će pobediti i na njegovo mesto stavlja vremensku odrednicu – kada?
