U Francuskoj, zemlji koja je istorijski karakteristična po silovitim klasnim sukobima, došlo je do niza demonstracija u većim gradovima. Radnici i građani izašli su na ulice i sukobili se sa više od 80,000 žandarma i policajaca povodom sve težih uslova života. Neposredno nakon sukoba, francuska vlada pod vođstvom Fransoe Bajrua je pala. Do sada, najmanje 300 ljudi je uhapšeno ili privedeno.
Međutim, pad vlade nije bio konačni cilj demonstracija što je jasno i naznačeno. Neposredno nakon pada vlade, represivne snage su se u potpunosti bacile na pobunjene radničke i narodne elemente, pokušavajući da uspostave kontrolu na ulicama.
Uprkos pokušajima, policija nije uspela da uspostavi kontrolu na ulazima u gradove, autoputevima, školama i drugim lokacijama. Primera radi, u Parizu se veliki sukob odigrao nakon blokade glavne autobuske stanice. Policija je upotrebila suzavac, a od ranog jutra širom grada uspostavljene su barikade i paljene vatre.
Osim toga, u napadu na policijsku stanicu Nord učestvovalo je preko 1000 demonstranata. U jednoj srednjoj školi, učenici su uspeli da potisnu policijske snage u obračunu, dokazujući time svoju posvećenost i spremnost u borbi sa represivnim državnim aparatom.
Zatim Rem, Lil, Lion, St. Deni. Gradovi su redom prisustvovali spontanim mobilizacijama mahom radničke i druge omladine, kao i drugih ljudi. Oni su u nizu obračuna sa policijom pokazali da profitiranje na račun radničke klase neće ići bez otpora. Zahtevi za reformama, iako nedovoljni za dublju promenu društva, sami po sebi pokazuju da Francusku možda ponovo hvata “groznica” klasne borbe. Pred francuskom imperijalističkom buržoazijom sve više nazire put otvaranja novog rata, kao načina izvoza sopstvene krize i njenog preživljavanja. Međutim, ako je istorija učiteljica, onda iskustva prethodnih imperijalističkih ratova govore da su sadašnji sukobi samo nagoveštaj budućnosti koja se ne mora nužno završiti pukim reformizmom, već možda i nečim daleko dubljim.