Tišrin brana postala je fokusna tačka sukoba između Sirijske Nacionalne Armije i Turske sa jedne strane, i kurdskih Sirijskih Demokratskih Snaga sa druge strane. Mi smo ranije već pisali o ovim sukobima, a ono što je važno istaći jeste da iako u okviru SDF-a i Rožave postoji evidentno prisustvo i drugih imperijalista, rat koji se trenutno vodi objektivno ide “na ruku” rešenju kurdskog nacionalnog pitanja, a bez kojeg se mir na Bliskom istoku kao fundamentalan preduslov za dalje klasne borbe ne može obistiniti.
Praktično sve borbe su se dogodile na pravcu Manbidž – Tišrin Brana, jer pored samog fronta čija linija dodiruje baš ovu tačku, u okviru kurdskih snaga se nalaze i mnogobrojne gerilske jedinice koje su i pre eksalacije sukoba značajno uništavale živu silu turskih plaćenika, pa i samih turskih okupacionih trupa.
Detaljna mapa sukoba, prikazana za 26.1.2025. je dostupna na sledećem linku:
Najznačajnije borbe javile su se tokom 12. 13. i 14. januara, kada su ešaloni SNA razbijeni pred samom branom. Samo u toku ova dva dana plaćenici su izgubili približno 50 vojnika, najmanje 3 tenka i oko 12 vozila različite namene. Među uništenim vozilima se nalaze i oklopna vozila BMC koja proizvodi jedino turska.
U nastavku sukoba, ukupni gubici proturske SNA iznose najmanje 130 vojnika i preko 30 različitih tipova vozila. Ovi brojevi su zaključeni na osnovu dostupnih snimaka, a u praksi je moguće da su gubici i veći. Prema tome, sa lica Zemlje obrisan je praktično čitav jedan odred sa velikom količinom mehanizacije. Nasuprot ovih gubitaka, Kurdi su zabeležili svega nekoliko boraca među poginulim i ranjenim. Uprkos napadima, Tišrin brana i dalje stoji čvrsto i u rukama Kurda.
Nacionalna pozadina sukoba
Istočna Turska,kao i Severna Sirija dominantno je naseljena Kurdima, velikim i mnogobrojnim narodom koji još uvek ne poseduje sopstvenu državu. Oblast Kurdistana,koja se proteže od Irana i Iraka, do Sirije i Turske, predmet je velike kolonijalne eksploatacije od strane Turske. Ni drugi imperijalisti i režimi nisu previše nevini. Američki imperijalizam, koji se “zaštitnički” postavlja prema Kurdima, zapravo štiti sopstvene interese u naftnim poljima Severne Sirije, dok Izrael u kurdskom pitanju vidi klin koji bi mogao da zabije u turski meki trbuh. Kolaboratorski elementi u samom kurdskom pokretu su prirodni privezak ovih odnosa i samo doprinose daljem sejanju konfuzije. Uprkos tome, proces formiranja kurdske nacije nemoguće je bilo zaustaviti, kao što je i nemoguće sada zaustaviti proces ostvarivanja kurdske državnosti.
Ono što je glavno je što u ovom momentu, taj proces je nepobitno vezan sa opštom borbom protiv imperijalizma. Iako je to prvenstveno nacionalnooslobodilačka borba, revolucionarna komponenta te borbe je njen integralan deo. Ovo je objektivan proces.
Pitanje oružane borbe
Upravo činjenica da se vodi oružana borba pokazuje da su na delu antagonizmi koji se ne mogu rešiti mirnim putem i da se u dubini nalaze klasni odnosi koji pre ili kasnije moraju progovoriti jezikom oružja. Borba koju vode kurdski odredi u Siriji, Iraku i Turskoj prvenstveno za neprijatelja ima ne samo turski imperijalizam, već uopšte dominaciju i interese krupnih monopola. Kako između nacionalne i socijalne revolucije ne postoji kineski zid, tako i u slučaju ostvarivanja kurdske nacionalne samobitnosti neće doći do perioda tzv. mirnog razvoja već će nužno doći na red sledeće pitanje – klasno. Prostije rečeno, kurdska nacionalna borba u svakom obliku u ovom momentu je opravdana ukoliko je ona usmerena protiv glavnih neprijatelja eksploatisanih klasa na tom podneblju.
U prvom redu su to turski i drugi imperijalisti pod kišobranom NATO-a, a u drugom sami reakcionarni režimu koji su spremni da trguju resursima, teritorijom,bazama i uopšte suverenitetom za opstanak na vlasti. Stoga je ispravno posmatrati kurdsku borbu u Siriji kao pravednu,uprkos evidentnim imperijalističkim uplivima jer njen krajnji cilj nije nastavak pljačke i predatorskih ratova, već prvenstveno mir među narodima,a zatim rat među klasama. Iz istog razloga je pravedna i palestinska borba za nacionalnu samobitnost protiv cionističkog režima. Snaga tih političkih procesa je zato i bila dovoljna da porazi Izrael, kao što će i snaga kurdskog pitanja biti dovoljna da porazi ili iscrpi tursku do te mere da će proces sopstvene propasti započeti u okupaciji tuđih teritorija.