U junu i julu 2026. godine su ponovo izbili protesti u Indoneziji. Iako lokalni, zadali su probleme vladajućoj klasi, koja je morala silom odgovoriti kako se ne bi dalje proširili. Povod je bio odluka vlade da poveća cene benzina na domaćem tržištu, ali i opšta ekonomska i politička situacija u zemlji.
Protesti su počeli na fakultetima i u studentskim domovima. Nakon dobijanja podrške masa, demonstranti su izašli i na ulice. Mase su protestovale ispred vladinih administrativnih zgrada, a zahtevi su po karakteru bili primarno ekonomski, ali i socijalni. Iako se protesti nisu mnogo omasovili, na vrhuncu je bilo nekoliko hiljada ljudi, mase su pokazale da se nisu povukle i da je opšte nezadovoljstvo prema vladajućoj klasi i dalje prisutno.
Kako bi ugušila proteste, država je bila primorana da primeni nasilje protiv demonstranata. Do sada iskusni demonstranti se nisu povukli, već su uzvratili. Svakako, državno nasilje nije bio povod za poraz protesta, već manjak organizacije i konkretne ideološke linije.
Istorijski problemi u Indoneziji
Indonezija je polukolonijalna država koju vodi daleki desničarski, populistički i korumpirani režim. Zbog svoje veličine i strateškog značaja, Zapad je 1960-ih godina uložio velike napore i resurse da skine levičarsku vlast, blisku SSSR-u. Od tada se u Indoneziji vodi stalna organizovana diktatura, koja uništava i demonizuje religijske, aktivističke i studentske proteste i demonstracije.
Indonežanska ustaljena i defektna elita ima konstantne probleme lokalnih i širih državnih pobuna masa. Trenutno se oslanja se na podršku imperijalista, kojima nudi sve od jeftine radne snage do prirodnih resursa države. Takođe se oslanja i na antikomunizam i opšti antagonizam masa prema levičarskim idejama, koje je silom usadila tokom pokolja levičara 1960-ih godina i još uvek održava.
Poslednji talas protesta jeste samo još jedan u nizu. Usled snažnih fiskalnih pritisaka i rasta cena energenata na svetskom nivou, kao i sve veće eksploatacije indonežanskih masa oni će se nužno nastaviti i dobijati sve organizovaniji karakter.
Talasi protesta
Zbog kontroverzi i korupcije predsednika Prabova, rasta nezaposlenosti, trovanja hranom zbog programa Besplatnih hranljivih obroka, rasta cene goriva i uticaja korumpiranog bivšeg predsednika na trenutnog, protesti su počeli 17. februara 2025. godine. Tad je Indonežanska unija studenata pozvala na proteste širom zemlje, koji su se održali u Džakatri 18. i 19. februara.
Ovaj početak protesta se ujedno zove i prvi talas protesta. Tada su uhapšene 4 osobe, dok su 24 povređene. Zbog ogromne cenzure koja vlada u Indoneziji, represivne snage države su povredile 18 novinara, 4 medicinska službenika i jednoga civila.
Drugi i treći talasi protesta su počeli u martu i avgustu 2025. godine. Tokom drugog talasa protesti su bili na svom vrhuncu, uglavnom su se održavali ispred zgrada zakonodavnih tela, a demonstranti su se oblačili u crno, palili iskorištene gume i često sukobljavali sa policijom. Ukupno je uhapšeno oko 161 osoba, kroz 69 lokacija.
Treći talas protesta je započeo 10. avgusta. On je bio najmasovniji i najnasilniji, gde je bilo od 900 do 1036 povređenih i između 3000 i 5444 uhapšenih. Mnogi su bili pušteni, ali su Posmatrači za ljudska prava zabeležili da je na stotine ljudi poslato u zatvor ili je i dalje pod aktivnim krivičnim gonjenjem.
Buduće pobune
Sa ekonomskog, političkog i socijalnog aspekta u Indoneziji je veoma loše stanje. Problemi oko socijalnih programa se ne rešavaju, korupcija je nikada viša, a programi koji trebaju da pomognu radničkoj klasi se ukidaju. Istovremeno, zbog karaktera indonežanske vladajuće klase, ali i svetskih tokova, stupa i velika militarizacija države.
Jedan od velikih razloga za opšte nezadovoljstvo jeste upravo militarizacija. Osim direktnih posledica kao što su policijska brutalnost, ona primarno služi kao preventivno dejstvo kako ne bi dolazilo do pobuna.
Protesti su samo posledica decenijske eksploatacije masa od strane korumpirane vlade i političke birokratije. Ovo je prisutni trag imperijalizma u svetu. Međutim sve više talasa protesta i demonstracija širom sveta pokazuje da mase ljudi i naroda sazrevaju i vide da ih jedino put borbe može dovesti do oslobođenja od represije i eksploatacije