U pripremama za sledeći međuimperijalistički rat, Filipini su postali strateški važna zemlja za imperijaliste. Filipini imaju pomorsku sa Kinom, a kako je zemlja ostrvska neka ostrva se nalaze veoma blizu Kine i mogu se koristiti za kontrolisanje veoma bitnih svetskih trgovinskih puteva. Amerika već uveliko gradi vojne baze, a sami Filipini prolaze kroz militarizaciju društva – jača represija, povećavanje vojnog budžeta itd.
Osim čisto vojne pripreme imperijalisti i kompradori moraju učvrstiti i socijalnu bazu. Potrebno im je osigurati socijalni mir, odnosno svoju pozadinu, kako bi mogli da voditi ratove. Na Filipinima se vodi aktivan gerilski rat, koji traje od 1969. godine, koji predvodi Nova narodna armija (NNA), oružano krilo Komunističke partije Filipina (KPF).
Načini borbe
Komunistička gerila predstavlja značajnu prepreku pomenutim planovima i buržoazija zna da je se moraju rešiti što pre. Zato filipinska država vrši sve veći pritisak na pokret, kroz pojačavanje represije na teritorijama koje kontroliše i vršeći sve češće upade u oblasti koje kontroliše NNA. Neke od taktika uključuju redovno maltretiranje civila, bombardovanje naseljenih područja, lažni okršaji i napadi, korišćenje reakcionarnih elemenata na NNA teritorijama u svrhu špijunaže i sabotaže itd.
Istovremeno je za komuniste najbitnije preživeti, dok ne dođu socijalni nemiri i država izgubi mogućnost da likvidira pokret usled gibanja masa. Tako NNA veoma pažljivo bira borbe i efektivno koristi koncept aktivne odbrane – napada u cilju onesposobljavanja jedinica filipinske vojske za dalje napade. Poenta nije oslobađanje velikih teritorija, već iscrpljivanje države i održavanje pokreta u životu.
Pobede NNA
U takvom ratu iscrpljivanja vojni gubici su često slični. Povezanost sa masama i dobra vojna i teoretska obuka daju gerili šansu za jednaku borbu. Komunistička gerila je pokazala da u velikoj većini slučajeva nadmašuje Oružane snage Filipina (OSF)1 u svemu, sem u materijalnim stvarima. Tako izveštavamo često o uspešnim akcijama NNA, a najskorije su se dogodile krajem marta.
OSF neko vreme izvodi ofanzivuna ostrvu Mindoro u centralnim Filipinima, kao deo pomenutog opšteg vojnog pritiska na pokret. Borci NNA – Lucio de Guzman komande su 24. marta u okršaju sa 68. pešadijskim bataljonom ubili tri vojnika i ranili dvojicu, dok su se povukli bez ikakvih gubitaka. Pet dana kasnije, 29. marta ponovo je došlo do okršaja sa istim bataljonom. I ovaj okršaj je slično prošao, gde su ubili oficira i ranili dva vojnika. Jedinica NNA se opet povukla bez gubitaka. Kao odmazdu za pretrpljene gubitke vojnici OSF-a su bez validnog razloga uhapsili i izložili mučenju jednog lokalnog mladića.
Pobeda filipinske države
Zbog ogromne tehničke i vatrene nadmoći filipinske države, prodiranja u mreže revolucionara i akcije likvidacija mogu biti veoma kobne. U Tobosu, Negros Ocidentalu, u centralnim Filipinima, došlo je do pokolja gerilaca, aktivista i civila. Detalji su još uvek nepoznati i pitanje je da li će ikada biti poznati, jer je filipinska država odmah nakon događaja uvela žestoku cenzuru na isti. Pod cenzurom se osim direktne cenzure na izveštavanja misli i na korišćenje botovskih farmi, kako bi se sakrila istina.
Za sada je poznato da su se filipinski aktivisti, aktivisti iz Sjedinjenih Američki Država2 i lokalni civili zajedno kretali. Filipinska država ih je neko vreme pratila, a zatim je napravila zasedu kada su se smestili u jednoj kući. Nepoznato je koliko je unutra tačno bilo boraca, ali se sa sigurnošću može reći da su vojnici OSF-a dobili naređenje da ubiju svakoga ko ima veze sa komunistima. Tako je OSF ubio 19 ljudi, od kojih je najverovatnije samo nekoliko bilo naoružano. Pokušaji da se sakrije i opravda zločin samo su to i potvrdili.
- Vojska filipinske države. ↩︎
- U incidentu je ubijeno dvoje državljana Sjedinjenih Američkih Država, koji vode poreklo iz Filipina. Pošto je filipinska dijaspora veoma razvijena, a filipinski komunisti su duboko ukorenjeni u mase, njihove mreže su razvijene i u dijaspori. Aktivisti u dijaspori osim rada u njihovim država na dizanju svesti ljudi o borbi u Filipinima, često dolaze u Filipine da se vide lično sa filipinskim komunistima, radi dalje izgradnje mreža i kako bi lično videli borbu. Može se pretpostaviti da je i ovde to bio slučaj, ali da filipinska država nije razlikovala borce od nenaoružanih aktivista, te da ih je sve ubila. ↩︎