Rudari u rudniku Poljak, koji se nalazi u Kinik oblasti provincije Izmir, na zapadu Turske, štrajkovali su od 20. februara do početka marta. Povod za štrajk rudara su bili otpuštanje 1700 radnika i prodaja rudnika od strane turske kompanije Fiba Group, kineskoj kompaniji Kitaihe. Pravi uzroci su bili neisplaćene plate, loši radni uslovi i kršenje radničkih prava. Oni su se pokazali u zahtevima, koje su rudari izneli na protestnoj šetnji 25. februara.
Zahtevi
Radnici su u masovnom otpuštanju i sumnjivoj prodaji rudnika stranoj kompaniji videli da im se neće isplatiti zaostale plate, a da će se uslovi samo pogoršati. Tako su zahtevi bili sledeći:
- Isplata zaostalih plata.
- Isplata bonusa radnicima
- Garancija budućeg poštovanja radničkih prava i sigurno zaposlenje.
Nakon što se sindikat koji je predvodio radnike konsultovao sa advokatima, ustanovljeno je da je prodaja rudnika bila nezakonita. Nezakonitost nije bila glavna briga rudara, ali jeste bila pokazatelj budućeg poslovanja novog vlasnika i neispunjenih obećanja starog.
Zato se među zahtevima 2. marta našao i zahtev za obustavu prodaje rudnike, gde bi ga u suprotnom radnici zauzeli, stavili pod svoje i vodili ga sami, pomoću upravničkom odbora kojeg bi oni izabrali. Rok dat kineskoj kompaniji je bio do tri sata popodne. Gubitak dela profita davajući koncesije radnicima u vidu prva tri zahteva su zabrinuli kapitaliste, ali gubitak rudnika ih je zaprepastio. Ne prepuštajući ništa šansi, lideri sindikata su veoma brzo uhapšeni, što je dalje razbesnelo rudare.
Čuvši vest, rudari, zajedno sa lokalnim radnicima i seljacima krenuli su ka policijskoj stanici zahtevajući momentalno oslobađanje uhapšenih lidera. Okupljeni su uostalom bili ljuti i zbog opšte uloge turske države u pomaganju kapitalistima, odnosno pomenutim kompanijama.
Zatvaranje rudnika i sukob sa policijom
Pod velikim pritiskom, policija je bila primorana da pusti lidere istog dana. Međutim, dok je pažnja bila usmerena na uhapšene lidere, vlasnici rudnika su isti zatvorili. Ispred rudnika je postavljena policijska blokada.
U to vreme je oko 500 rudara, tj. polovina bila u rudniku, a polovina van njega. Rudari u rudniku su izjavili da će biti tu do ispunjenja zahteva, a da druga polovina čeka ispred rudnika, blokirana od strane stotina žandara i više vodenih topova, što se može videti u priloženom snimku. Među represivnim snagama se mogu videti obični policajci bez ikakve posebne opreme, policajci u opremi za razbijanje mase, kao i specijalne jedinice naoružane jakim automatima i u punoj ratnoj opremi. Takođe se vide policijske barikade, ali i rudari koji iz smera rudnika dolaze ka okupljenima kao podrška.
Nakon tada već deset dana protestovanja rudari i ostali koji su se okupili kako bi im pomogli odlučili su da oni sada dignu tenzije i povećaju pritisak. Rudari koji su se našli ispred rudnika izveli su uspešan proboj ka njemu kroz policijsku barikadu. Tokom proboja policija u opremi za razbijanje mase je koristila oružje za blisku borbu, biber sprej, suzavac i vodene topove. Sve to im nije bilo dovoljno da odbace masu okupljenih. Iako nisu svi prošli, veliki broj je uspeo i u tom momentu ostvarena je velika pobeda, koja je odlučila ishod ove lokalne borbe radnika za svoja prava.
Pobeda rudara
Gubeći profite svakog dana blokade rudnika i ne videvši više poentu nakon proboja rudara u držanju blokade ispred rudnika, država i kapitalisti su popustili. Pregovori sa sindikatom su krenuli isti dan i 1234 radnika u rudniku se izborilo za sledeće:
- isplatu zaostalih plata;
- bonus vredan 15 dana rada;
- dva meseca plata;
- isplatu za prekovremeni rad;
- isplatu za odmore i
- ostale povlastice.
Sva novčana suma je bila isplaćena radnicima na njihove račune. Takođe su se izborili i za dolazak državne inspekcije u rudnik, koja će izvesti detaljna ispitivanja.
Iako je većina radnika odlučila da napusti rudnik nakon svega, 620 rudara koji su izrazili želju da ostanu dobili su obećanje da će biti postepeno zapošljeni kada rudnik nastavi sa radom.
Nije jasno da li je rudnik prešao u ruke kineske kompanije, ali za radnike to nije toliko bitno. Tačnije, iako bi svaki radnik radije radio za domaću kompaniju, verujući da deo njegovog rada ide njegovoj zemlji, istovremeno shvata da je kapitalistička eksploatacija jedna te ista, nebitno kojoj državi kompanija pripada. Takođe, radnički pokret u Turskoj, kao i svuda u zapadnoj Aziji i Evropi, nije dovoljno razvijen kako bi jasno postavljao svoje političke zahteve. Trenutno se svodi na isključivo ekonomsku borbu, sa takozvanim divljim štrajkovima, kao što je to slučaj u ovom članku.
Važno je napomenuti da on nije prvi takav štrajk i da smo već izveštavali o sličnima upravo u Turskoj. Samo je pokazatelj kako uprkos manjku razvijene svesti kod radnika, oni su primorani da se bore protiv kapitalista i države za svoja prava. Trenutno lokalizovana borba na nivou jednog rudnika, jedne fabrike, sutra će se spajati – na nivou kompanije, po gradovima, oblastima, granama privrede, državnom, a na kraju i regionalnom i svetskom nivou.