U utorak 5. novembra došlo je do protesta u Novom Sadu, nakon što je u petak 1. novembra pala čelična konstrukcija na železničkoj stanici u tom gradu, ubivši 14 ljudi. Na protestu je vrlo brzo došlo i do okršaja sa policijom. Narod je takođe demolirao Gradsku kuću i prostorije vladajuće političke stranke, a došlo je i do hapšenja.
Iako su započeli mirno, protesti su vrlo brzo počeli da dobijaju agresivniju crtu. Konfuzija koja je vladala na ulici samo je bila pojačana kolebljivom organizacijom koja ni sama nije znala šta da radi ukoliko same mase odbace koncept tzv. “mirnih protesta”, a što se evidentno i dogodilo. Na samom protestu smenjivali su se “performansi” organizatora, provokacije režima, kao i autentični bes samog naroda.
Pad konstrukcije očigledno je predstavljao samo okidač koji je otpustio nagomilani bes u narodu. U Srbiji se već dugo vremena gomilaju problemi, koji su posledica ničega drugog do kapitalističkog sistema. Konstantni rast cena, inflacija, teško stambeno pitanje, zveckanje oružjem, kolonijalizam i otvaranje rudnika – sve to dovelo je radničku klasu u Srbije, kao najveći deo stanovništva u praktično bezizlazan položaj. I ma kako se i vlast i liberalna opozicija trudili da ovo prikažu kao instrumentalizovano nasilje jedne ili druge strane, istina je da je narodni bes zaista bio prisutan, kao i da je ovo vrlo verovatno samo početak jednog drugačijeg talasa demonstracija u Srbiji.