Zašto baš Palestina?
Rat u Palestini već dugo traje, daleko duže od 7 meseci koliko je prošlo od operacije Poplave Al-Aksa. Istorija ovog sukoba je već obrađena na našem portalu , iako bi se o tome moglo svakako napisati daleko više. Osim toga, sukobi koji su se javljali na Zapadnoj obali i ostatku Palestine i pre početka rata u Gazi pokazuju da je eksplozija koja je šokirala “demokratski svet” u oktobru bila samo kvalitativni skok u sukobu između dve strane koje ne ostavljaju prostor za neutralnost.
Konstantni napadi na Rafu, dok traju pregovori o mogućem primirju pokazuju da je Izrael zapravo u očajnoj poziciji, ali iz koje i dalje nastavlja sa svojom genocidnom politikom. Politički poraz koji bi značio njegovo povlačenje iz Gaze, što je jedan od uslova pregovora, bio bi signal da izraelska vojna mašinerija ipak nije toliko moćna, što bi moglo da povuče sa sobom posledice u njegovom odnosu sa ostalim arapskim zemljama.
O ratu
Govoriti o karakteru nekog rata ujedno znači razotkriti fundamentalne društvene sile koje do njega dovode. Kako se rat kao fenomen javlja konstantno kroz istoriju klasnog društva, tako je jasno da, odrediti se prema tom procesu, a ispustiti iz vidokruga objektivne istorijske okolnosti znači svesti sebe na nivo fraza i ispraznog moralisanja, koje u krajnoj liniji pomaže upravo porobljivačima. Isto tako, izučavanje pojave rata, a bez ideje zašto to radimo, može da nas predstavi kao obožavaoce rata kao takvog. Mi se nećemo truditi da pokažemo moralnu besmislicu rata, jer će se o tome pobrinuti sam rat, već ćemo pokazati da postoje momenti kada je svaki akt nasilja protiv imperijalizma i kolonijalizma, a u perspektivi i celokupnog kapitalizma, ujedno i akt koji ruši temelje samog rata, odnosno da revolucionarno i oslobodilačko nasilje nije isto kao i ono drugo – eksploatatorsko, kolonijalno i fašističko, jer ono zaista u sebi nosi klicu mira.
Uprkos tome što se vodi na relativno maloj teritoriji, što u globalnim okvirima ovaj rat ne predstavlja ni najveći, a za imperijalističke sile možda ni najbitniji, upravo je ovaj rat i pitanje njegovog karaktera podelilo i mobilisalo ljude širom planete. To se nije dogodilo samo zbog užasnih zločina koje je Izrael počinio u Gazi i šire. To se nije dogodilo ni zato što taj i takav Izrael uživa političku, vojnu i svaku drugu podršku čitavog tzv. kolektivnog Zapada. Ne, to se dogodilo zato što je palestinski udarac pokazao čitavom svetu da obični civili, ukoliko su politički ujedinjeni, motivisani i naoružani, mogu da nateraju i najozbiljnije vojne sile da pokleknu. Štaviše, baš ovaj rat je pokazao izuzetno jasno da je rat samo nastavak politike drugim sredstvima, a da je ta politika upravo određena klasnim odnosima. Sistematsko čišćenje teritorije od populacije, infrastrukture i svih oblika pređašnjeg života, radi dodele te iste teritorije krupnim kapitalistima i ostalima koji pokazuju lojalnost, ogoljava ekonomski i klasni zamajac baš ovog rata.
Ostati prividno neutralan u sukobu onih koji politiku vode “u miru” buldožerima, a u ratu tenkovima, značilo bi svrstati se upravo na njihovu stranu. Pokazati suštinu ovog i svakog rata i prihvatiti otpor kao istorijsku nužnost značilo bi ne samo pobedu za Palestinu, već za sve eksploatisane širom sveta.
Zato treba jasno reći da je palestinska borba istorijski progresivna i oslobodilačka borba, jer njen uspeh neće samo značiti oslobođenje jednog velikog naroda već i veliki udarac samoj bazi koja proizvodi mizeriju, bedu i u kranjoj liniji – sam rat. Uništenje izraelskog režima kao udarne pesnice imperijalizma na Bliskom istoku otvoriće konačno prostor za rešavanje nacionalnog pitanja Palestine, a sa tim i otvoriti novo istorijsko poglavlje na tom prostoru.
