Pozadina sukoba
Iznenadnom ofanzivom proturske SNA (Sirijske Nacionalne Armije), kao i drugih pobunjeničkih islamističkih grupa, Asadov režim i SAA (Sirijska Arapska Armija) dezintegrisale su se kao vojni i politički faktor. Umesto njih, kao najsnažnija formacija javili su se dojučerašnji islamski fundamentalisti koji su munjevito, posredstvom imperijalističke propagande počeli dobijati nov izgled tzv. konstruktivnih i demokratski orijentisanih snaga. Naglo nastali politički vakum povukao je i Kurde u borbu i političku akciju, a koja je pre svega usmerena na očuvanje do sada osvojenih teritorija i unutrašnje strukture.
Dok se većina pažnje usmerava na ideološku formu koju nova vlast u Siriji zauzima, klasna pozadina je zapravo i dalje ostala ista. Formulacije kao što su teroristi,džihadisti ili islamisti postaju fluidni termini koji ne oslikavaju ni pravu suštinu tih pokreta, ni njihove ciljeve. Tako se PKK koja se bori za nacionalno oslobođenje Kurda, socijalnu revoluciju i žensku emancipaciju u imperijalističkom svetu i dalje definiše kao teroristička, dok se maroderi, reakcionari i uopšte čak i kriminalni elementi odjednom definišu kao “demokratske” ili “progresivne snage”. Iza terminološke igre stoji tipično zapadno licemerje. Ne jednom i ne prvi put islamističke i slične snage služe interesima imperijalizma pri preraspodeli teritorija i osvajanju novih kolonija. Upravo u takvim snagama i sada su pre svega zapadni imperijalisti pronašli glavnog saveznika, ovaj put u Siriji. Takvom savezniku će oprostiti svi sopstveni zločini, ubistva, pljačke dokle god se povinuje moćnijem ubici, moćnijem pljačkašu i moćnijem zločincu. Primer toga je evidentan u odnosu Izraela i novih vlasti u Siriji. Dok Izrael čerupa ostatke Sirije u nadi da će likvidirati pozadinu palestinskog Otpora, nove sirijske vlasti ćute i zabijaju glavu u pesak – kao uostalom i sam tzv. Zapad. Glavni problem novih vlasti nije CIonizam, nije kolonijalizam, nisu pretenzije Turske na Alep i druge sirijske teritorije – glavni problem je kurdsko nacionalno pitanje i Rožava.
Objektivno govoreći, trenutna SNA, FSA i druge vladajuće formacije svoju klasnu osnovu imaju u različitim linijama kompradorske buržoazije. Drugim rečima, oni su sateliti i proksi elementi snažnog monopolnog kapitala kojem je Sirija jedna od frontova u borbi za preraspodelu teritorija. Čak i u okviru SDF-a snažan je američki uticaj, a koji svoj materijalni ekonomski interes nalazi u naftnim poljima Severoistočne Sirije. Zato se i u okviru SDF-a, gde Kurdi čine značajan vojni i politički faktor i vidi američka manipulacija koja Kurde može skupo da košta.
Korišćenje kontradikcija između samih imperijalista je nešto što je oduvek revolucionarni pokret koristio, ali trgovina sopstvenim principima je siguran put u autodestrukciju.Predaja grada Manbidža je tipičan primer tajne diplomatije i zakulisne trgovine. Grad Kobani koji je sada ponovo ugrožen od turske armije može da bude drugi primer te podle politike. Borba koja se odigrava u okviru SDF-a i uopšte u Kurdskom pokretu tipična je za svaki narodnooslobodilački pokret i predstavlja ništa do dvolinijsku borbu, analognu onoj koja se vodi u Palestini. Pitanje je osnovno, kompromis i reforma ili beskompromisna borba i revolucija.
Snage okupljene oko PKK već decenijama vode borbu protiv turskog imperijalizma i njihova praksa je pokazala taj put kao ispravan. Uprkos svim naporima Turske, ta organizacija i dalje ima vitalno i sposobno jezgro koje deluje u nekoliko država,a ujedno pokazuje sposobnost da premosti nacionalne granice i poveže se i sa turskim revolucionarnim pokretom. Upravo tu i leži seme katastrofe po neoosmansku ideju modernih turskih imperijalista. Zato je napad koji sledi na Kobani i uopšte na kurdski pokret od ogromnog značaja i zato i sam revolucionarni pokret mora biti svestan svojih interesa. Kraće rečeno, pobeda Kurdistana bi značila udarac ne samo po turski nego i po druge imperijalizme u regionu. Značilo bi katastrofu i po američke i izraelske interese,a ujedno bi stavilo enormni pritisak na izraelsku ratnu mašineriju jer bi na svojim granicama dobio državu nastalu na antikolonijalnoj, antiimperijalističkoj borbi, baš kakvu vode i u Palestini. Stoga borba protiv kapitalizma i protiv imperijalizma sama dolazi do višeg nivoa povezanosti i nije daleko vreme kada će narodnooslobodilački pokreti kao oni u Palestini, Kurdistanu i na drugim teritorijama postati snažna sila i antipod dominirajućeg svetskom sistemu monopolnog kapitalizma.
Slika na terenu
Borbe su započele pre svega oko grada Manbidža. Ovaj grad nalazi se zapadno od Eufrata i predstavljao je isturenu tačku SDF-a, odnosno Kurda. Napadi su izvršeni od strane SNA sa podrškom turske avijacije i artiljerije, a Vojni Savet Manbidža (vojna vlast u tom području) uspela je da odbije sve napade koji su bili usmereni na grad. Štaviše, iza sebe su ostavili stotine mrtvih plaćenika, a u toku borbi poseban akcenat je stavljen na propagandno-psihološki rat. Desetine, a možda i stotine video snimaka objavljeni su sa (pro)turske strane, kako od strane ćelija u gradu koje su naprasno aktivirane, tako i starih snimaka iz ranijeg perioda. Preplavljivanje interneta trebalo je da postigne demorališući uticaj na kurdske snage i dovede do njihovog sloma.
Efikasnim vojnim i propagandnim dejstvom kurdske strane, ovaj napad je doživeo sudbinu onog na terenu i neslavno propao. Međutim, pritisak američkih imperijalista, za koje smo naveli da imaju snažan uticaj na kurdski pokret je izdejstvovao da Manbidž se prepusti turskim snagama, što se i dogodilo te je nakon višednevnih borbi grad praktično predat.
Nakon Manbidža, borbe su usledile u zoni Tišrin brane i Kere-Kozak mosta. Ove dve lokacije su od velike vojne važnosti i ostvarivanje prodora na ove dve tačke stavilo bi Kurde u nezavidan položaj. Ono što je evidentno jeste da taj napad, kao i napad SNA sa istoka služi odvraćanju dela kurdskih snaga usmerenih na odbranu Kobanija, ali i odsecanju tog grada od ostatka Rožave i prepuštanju ovog grada nemilosrdnim turskim napadima.
Tokom odbrane Kere-Kozak mosta 18. decembra došlo je do obaranja TB-2 Barjaktar drona. Međutim, Kurdi su uspeli i ranije u zoni Manbidža da obore još dva turska drona, jedan dron tipa Anka (Za koji je ostala mogućnost da se radi o američkom dronu tipa MQ-9 Predator) i još jedan tipa Aksungur. Snimci, kao i sami rezultati borbi su pokazali da su kurdske snage daleko veštije u vođenju rata. Uprkos ogromnoj podršci od strane Turske,a posredno i od SAD-a, kojem je Turska bitna radi sopstvenih interesa u globalnom ratu, proturske snage su ostvarile skoro pa nikakve vojne rezultate protiv Kurda. Drugim rečima, može se sa relativnom sigurnošću reći da bez Turske pomoći, kurdske snage bi bile i više nego sposobne da poraze protursku SNA u Severnoj Siriji.