Pred kraj prošle godine u Iranu su izbili masovni protesti. Ekonomska kriza, prouzrokovana Zapadnim sankcijama, ali i nesposobnošću iranske buržoazije da je ublaži, dovela je do toga da trećina Iranaca živi ispod linije siromaštva.
Trenutno možemo reći da su protesti ugušeni. Veoma je teško doći do pouzdanih informacija, zbog gašenja interneta u državi 8. januara od strane režima, kao i zbog ogromne propagande koja dolazi sa obe strane. Uprkos manjku informacija, iz onoga što imamo se lako zaključuje da su broj protesta i njihova masovnost drastično opali.
Iako je iranska država uspela da iskontroliše situaciju ovaj put, pitanje je ne samo da li će uspeti sledeći, već i šta će se dogoditi u međuvremenu. Postoji sada smanjena, ali i dalje realna mogućnost direktne strane intervencije Zapadnih imperijalista, a posebno Amerike, u vidu vazdušnih napada na ključnu vojnu i civilnu infastrukturu.
Razvoj događaja
Nakon početka masovnih spontanih protesta iranski režim je odmah prešao u defanzivu. Primarna je bila odbrana ključnih institucija i režimskih ličnosti. Režim nije ništa mogao da uradi protiv miliona ljudi koji su izašli na ulice protiv njega.
Pošto su sankcije dosta uticale na iransku sitnu buržoaziju, njen položaj je poljuljan i došlo je do njenog osiromašenja i proletarizacije – gubitka sredstava za proizovdnju i prelaska u redove radničke klase. Zbog ovog razloga sitni trgovci, odakle je režim do sada crpeo dobar deo podrške, pokrenuli su demonstracije. Radnička klasa, čije je osiromašenje nastavljeno nakon zaoštrenja sankcija se pridružila i veoma brzo su se mase našle na ulici. Mora se dodati da je osim klasnog pitanja bilo izraženo i žensko pitanje, gde su žene masovno izašle na ulice zahtevajući veća prava, u državi gde su im ona poprilično skraćena.
Izolovani iranski režim, pod sve većom pretnjom ne samo od demonstracija, već i od napada spolja je bio primoran da pojača represiju. Nakon samo nekoliko dana protesta policija i vojska su počele da koriste bojevu municiju na demonstrante, a lojalističke grupe su lovile one za koju su sumnjale da vode proteste. Počeli su da izlaze video snimci leševa demonstranata u bolnicama, gde su režimski lojalisti upadali, skidali demonstrante sa medicinskih aparata i u nekim slučajevima čak i ubijali povređene demonstrante.
Nakon delimičnog gušenja protesta, iranski režim je organizovano svoje proteste, na koje je takođe izašao veliki broj ljudi. Ipak, antirežimske demonstracije su nastavljene i pod sve većom pretnjom spoljašnjeg napada doneta je odluka o gašenju interneta. Nakon što je prebrodio prve talase demonstracija, izveo svoje ljude na ulice organizovao lojalističke snage, gašenjem interneta je dobio još veću slobodu za nasilnijim gušenjem demonstracija.
Trenutno stanje
Internet je i dalje ugašen, a broj žrtava je nepoznat i drastično varira u zavisnosti koje medije pitate. Režim je odustao od javnih pogubljenja demonstranata, ali se lov na demonstrante nastavlja, što osim ostalog podrazumeva i tajne likvidacije istih i redovne upade u domove građana zarad zastrašivanja i nalaženja osumnjičenih.
Napad na Iran od strane Izraela i Amerike u skorijoj budućnosti je neizvestan, ali stalno odlaganje pokazuje slabost. Primoranost na ogromnu represiju i veoma nasilno gušenje demonstracija pokazuje slabost režima, koji se naizgled preko noći našao u egzistencijalnoj opasnosti.
Iranski režim je sada veoma izolovan i ubuduće će morati da se oslanja na sve manji deo masa da bi se održao. Ukoliko ne uvede neku vrstu reformi, sa kojima bi pridobio mase nazad, šanse da preživi su veoma male. Reforme bi morale biti sveobuhvatne i najverovatnije bi podrazumevale promenu ekonomske reforme (pomoću kojih bi vratio deo podrške od sitne buržoazije i radničke klase), žensko pitanje (smanjeni pritisak na žene) i nacionalno pitanje (više prava za razne narode unutar Irana).
Umešanost Zapada
Bez jasnog idejnog i cilja i dobre organizacije koja bi povela mase ka njemu, u borbi protiv državnog represivnog aparata, veoma je lako za razlitičite organizacije da preuzmu vođstvo protesta. Dovoljno je nekoliko desetine dobro organizovanih militantnih ljudi, sa minimalno treninga i jasnim ciljem, da preuzmu masovne proteste. Mase u momentima sukoba prate jače, a kada vide nekoga ko se sa njima efikasno bori protiv režima ili će ignorisati stvari sa kojima se ne slažu, ili će ih u potpunosti podržati.
Tako su prozapadne organizacije, koje su veoma dobro umrežene i međusobno i sa stranim imperijalistima, veoma brzo ustanovile prisustvo na demonstracijama. Odmah na početku su se mogle videti zastave monarhističkog Irana – zastave koja predstavljala režim svrgnut tokom arapske revolucije. Osim njih mogle su se videti i zastave Izraela i Amerike, davajući propagandnu municiju i Zapadnim imperijalistima i iranskom režimu.
Ustanovivši se tako među demonstrante organizacije su dalje organizovanim radom preuzele vođstvo. Osnovnim znanjem u borbi protiv kordona policije, pravljenja improvizovanih eksplozivnih naprava, improvizovanih barikada, dobrim poznavanjem borilačkih veština i gerilskog rada unutar masa, prozapadne organizacije su se istakle i dalje se učvrstile kao predvodnici protesta. Sve navedeno se moglo videti na video snimcima, gde se vide organizovane grupice koje iz mase ljudi bacaju Molotovljeve koktele i brzo se stapaju nazad, pale auta, dižu barikade itd. Izvedeni su i gerilski napadi ličnim naoružanjem na višerangirane pripadnike policije, od kojih su neki i snimljeni. Međutim, mase su i dalje nastavile da izlaze i tek pre nekoliko dana je broj na ulicama opao.
Priprema za napad na Iran
Izrael i Amerika su se od poslednjeg napada na Iran spremali za još jedan napad. Pošto je na početku izbijanja demonstracija postojala mogućnost pada režima, hteli su da sačekaju i da kroz obaveštajnu podršku i logistiku pomognu svojim ljudima u Iranu, u obaranju režima. Izrael je u prvoj nedelji ove godine imao sastanak vojnih i političkih lidera, na kojem je donešena odluka o napadu na Iran.
Sa sve žešćim i bržim gušenjem demonstracija Izrael i Amerika su morali da odreaguju što pre i došlo je do nesuglasica. Uprkos izraelskoj propagandi o spremnosti na odbranu od iranskog odgovora na napad, u realnosti Izrael nije bio uopšte spreman. Izraelski premijer Netanjahu je u tajnim razgovorima objašnjavao američkom predsedniku Trampu da Izrael ne može izdržati iranske napade, a posebno ne ako režim preživi prvi talas udaraca.
Sa druge strane, prvobitno samopouzdanje Trampove administracije je bilo poljuljano kada su svi iz američkog vojnog vrha rekli da ne mogu da garantuju nikakav napad na Iran, koji bi iz prvog udarca sa sigurnošću doveo do pada režima.
Videvši kakvo je stvarno stanje, Amerika je odustala od napada u poslednjem momentu i propuštena je prilika da se iskoriste protesti. Da bi zastrašili Irance ili radi stvarnog napada, Amerika je poslala čitavu flotu sa Južnog kineskog mora do iranskih voda, a flota bi trebala da stigne u sledećih nekoliko dana.