Na našem portalu već smo nekoliko puta pisali kako rat u Palestini nije nešto što se dogodilo samo od sebe, bez ikakvog nagoveštaja i priprema – on je pre svega kvalitativan skok u sukobu koji traje daleko duže. Poput i svakog drugog vojnog sukoba, on se mora posmatrati kao nastavak politike drugim, nasilnim sredstvima, ali koje svoje utemeljenje mora imati u materijalnim – klasnim odnosima koji vladaju u Palestini.
Iz perspektive Palestine, ovo je borba za nacionalno oslobođenje, koja obuhvata nacionalnu buržoaziju, radničku i klase bliske njoj. To se i ogleda u zajedničkom vojnom i političkom nastupu sa Palestinske strane.
Isto tako, iz perspektive Izraela – ili bolje reći njegove vladajuće klase, jasno je da ovo rat za nove teritorije, nova tržišta, nove resurse, jednostavno rečeno – novi teritorijalni dodatak svom lebensraumu.
Plan Izraela da uništi Hamas kao organizaciju i povrati taoce, koji su u zatočeništvu još od početka rata ne samo što je propao, već nikada i nije trebao, niti mogao da se obistini. Ako tada nekome i nije bilo jasno, sada je evidentno da je to bio samo izgovor za otpočinjanje rata koji je trebao biti lak,brz i pobedonosan. Serije vojnih poraza, i pored opšte destrukcije Gaze, su to i u praksi demantovale.
O unosnim poslovima za sektore vojne industrije širom sveta, a koji su se javili nakon početka izraelske ofanzive na Gazu ni ne treba mnogo pričati. “Demokratska i civilizovana” Evropa, zajedno sa SAD-om, pohitala je da nahrani izraelsku vojnu mašineriju dodatnim naoružanjem, raketama,minama i municijom, svesna da jedino tako može da odbrani svoje trgovačke rute u Istočnom Sredozemlju i svoj politički uticaj, a da pride može ostvariti i enormne profite. Deo tog ratnog kolača zahvatile su i Srbija i Hrvatska. Poznato je da je Hrvatska do 2022. godine prodala preko 600.000 evra vrednosti u naoružanju, dok je Srbija samo u 2024. godini izvezla naoružanje od oko 14 miliona evra.
Međutim, ni genocid koji se sprovodi, nije rezultat prostih dekreta i naređenja – taj čin ima svoj ekonomski motiv. Nastavak kolonizacije i zauzimanja zemljišta politički i ekonomski jača poziciju izraelske kapitalističke klase, kako unutar zemlje, tako i ka spolja.
Najave izgradnje hotela na obali Gaze,dok se još uvek vodi rat zapravo pokazuju i zašto se ta teritorija toliko brutalno bombarduje. Što veća destrukcija, što veće uništavanje već postojeće infrastrukture i kapitala – to je veći prostor za “nova ulaganja” i za nove profite. Nisu u pitanju samo hoteli, na mestu porušene Gaze mogu nastati nova naselja, sa novom infrastrukturom, industrijom,bankama i tržnim centrima, koji u miru mogu obezbediti enormne profite za izraelsku buržoaziju.
Nije Izrael ni jedini kojem je ovaj rat doneo neke nove unosne poslove. Diplomatska distanca nekih zemalja od Izraela, poput Turske, samo su formalnost iza kojih se kriju novi trgovački poslovi i dogovori, sklopljeni kroz posredovanje treće stranje. U jednom takvom slučaju, turska roba, preko grčkih brodova stiže do izraelskih luka.
Druga posledica rata jeste i ogromno siromašenje pre svega palestinskog naroda, a posebno njihove radničke klase. Što veća beda zahvati ove mase u toku rata, to će one nakon njega biti spremnije da prodaju svoju radnu snagu za niže dnevnice i lošije uslove rada. Ovome se nadaju ne samo izraelski kapitalisti, koji su i do sada masovno zapošljavali Palestince kao jeftinu radnu snagu, nego i buržoazije okolnih arapskih država. Primer u kome su egipatski političari i kapitalisti namerno podizali cenu prelaska iz Rafe u Egipat, i to u periodu najvećeg razaranja od strane Izraela dovoljno govori zašto okolne zemlje okreću glavu od ove katastrofe.
Nakon rata, ukoliko dođe do Izraelske pobede, rekonstrukcija i “regeneracija” Gaze poslužiće kao formalan izgovor ispod koga će se sakriti najstrašnija eksploatacija i pljačka koju će multionacionalni kapital moći da izvrši i koji će preko svojih institucija i kompanija baciti Palestince u još goru zavisnost i podaništvo. Izraelska vojna okupacija će u tom slučaju biti garant kreditima, finansijskoj kontroli i bacanju Palestinaca u još dublje ropstvo.
Interes u produžavanju rata ispoljavaju i druge, arapske zemlje u neposrednom komšiluku. Ne samo zbog potencijalne radne snage, već i radi povezivanja svojih interesa čvršće sa američkim i ostalim imperijalistima. Ukoliko se Izrael dugoročno pokaže kao nesposoban da održi prohodne rute kroz Crveno More i Istočno Sredozemlje, zapadni imperijalisti će morati da potraže drugog, sposobnijeg zaštitnika tih tragova profita. Svakako da postoje oni koji to vide kao svoju šansu da se postave kao “regionalni faktor mira”.
Osim toga, postoje i drugi projekti koji iza navodne humanosti kriju pokušaj snaženja svog uticaja – poput projekta izgradnje dokova koji bi služili za dostavljanje hrane i pomoći. Iza takvih projekata, krije se borba za neposrednim ekonomskim, vojnim, i obaveštajnim prisustvom niza zemalja koje bi se sakrile iza takvih ispostava. Ovim planovima se kategorički suprotstavljaju grupe iz palestinskog otpora jer su upravo svesne da bi to predstavljalo još dublje bacanje u zavisnost prema državama kao što su SAD,Nemačka, Francuska, Britanija i slične.
Zato je borba koju su poveli Palestinci toliko i bitna, jer kao što smo i navodili, to nije borba samo protiv cionističkog režima, već je to i borba protiv sistema koji je takav režim i stvorio, i koji ga održava. To je borba protiv imperijalizma kao takvog i ta borba već uključuje ne samo palestinske mase, već i daleko šire odrede radničke klase, koji iako još uvek istupaju anarhično i neorganizovano na globalnom planu, polako uče da je glavno oružje koje ono poseduje – oružje organizacije – a da je sama oružana borba samo vid i neizostavan deo opšte borbe koja se mora pokrenuti pre ili kasnije za likvidaciju eksploatatorskih sistema.
