U Srbiji je 28. juna došlo do okršaja između policije i demonstranata, nakon više od pola godine protesta i blokada koji se događaju u ovoj državi. Formalan povod za proteste javio se kada je pad nadstrešnice u Novom Sadu momentalno ubio 16 ljudi i teško povredio još troje. Sam pad nadstrešnice posledica je neviđene korupcije, karakteristične za kapitalističke države gde dominacija monopola ne poznaje granice i gde zakoni i kada postoje, važe isključivo za one obespravljene i eksploatisane. Tokom i posle demonstracija, privedeno je 77 ljudi, zadržano 38 (od čega je svih 38 i dalje u zatvoru), a režim u Srbiji je mobilisao velike policijske snage koje su već na samom početku okršaja imale de facto okruženje nad demonstrantima.
Kratki uvod
Nećemo se previše baviti prethodnim tokom događaja, ali ono što je karakteristično za talas protesta i blokada u Srbiji, i to praktično od početka, jeste smenjivanje dugih perioda tzv. mirnih protesta i naglih esksplozija nasilja, kako od strane režima, tako i od strane samih demonstranata. Nakon što je režim uspeo da amortizuje sredinom proleća udarce koje je dobio blokadama rada fakulteta, kao i određenim entuzijazmom koji se javio u masama, praktično sve do kraja juna prelazi i vodi ofanzivu protiv pokreta, sa većim ili manjim uspehom. Upravo kriza koja nastaje u takvom pokretu, koji ni sa organizacione,ni sa programske i taktičke strane (a ni sa ideološke) ne uspeva konzistentno da odgovori i doživljava svojevrstan vrhunac u junu kada postaje evidentno da je čitav dalji tok pred prekretnicom.
O demonstracijama
Kao kuriozitet (za sada) ostaje činjenica da dok su se smenjivali jeftini nacionalistički i drugi govori parlamentarnog i reformistički nastrojenog krila pokreta, velike policijske snage su zauzimale položaje širom grada. Uprkos tome što su i same mase primetile da policijske snage izlaze u velikom broju i spremaju se za sukobe, govornici i sama organizacija je praktično ostala “gluva i slepa”, ostavljajući mase “na tacni” za napad policije. Napadi su i započeli nešto posle 21:30, nakon završetka “mirnog dela protesta”,a praktično simultano na više pozicija u širem centru grada.
Vreme,mesto i intenzitet policjskih napada menjali su se, što je od samog početka pokazivalo da je policija došla i više nego spremna za napad. Okršaji su započeli u zoni Londona ( između parka Manjež i Pionirskog parka), zatim su se nastavili na potezu turske ambasade i Ustavnog suda, da bi na kraju policija započela napade i u Nemanjinoj ulici i u okolini parka Manjež. Praktično u celom potezu koji se naslanja na jednu od najvećih ulica u gradu (Kneza Miloša) izvedeni su napadi sa ciljem potiskivanja demonstranata. U jednom trenutku, prema određenim informacijama policija je potiskivala demonstrante praktično iz tri pravca: pravca Skupštine, Londona i Pravnog fakulteta.Napadi policije kod Tašmajdana bili su podržani i oklopnim vozilima tipa “Hamer”, koji su pokušavali svojim prisustvom da izazovu demoralizaciju.
Momentalni rezultat pokazali su kako policijska organizovanost i agresija, tako i višemesečni pacifizam koji je deo prevashodno “mirnih” protestanata bacio u momentalnu paniku i demoralisanost. Za deo demonstranata koji su odbili povlačenje i prihvatili okršaj, borba nije podrazumevala samo sukob sa policijom, već i odbranu od tzv. pomirljivih-pacifističkih elemenata. Svaki pokušaj zaštite identiteta od policije i režima, svako odbijanje policijskih naređenja i sukob sistematski su napadani i u velikoj meri razbijani upravo od takve struje. Ovakva taktika sistema u kojima sa jedne strane koristi golu silu policije, a sa druge strane svoje ljude u pokretu koji zagovaraju ništa drugo do defetizam, ili određenu vrstu socijal-pacifizma jedno je od glavnih obeležja protesta u Srbiji već dugi niz godina.
Ideološka matrica u kojoj se oružane formacije ne samo tipične kapitalističke, nego čak i gangsterske države predstavljaju kao “neutralne institucije” (koje samo što nisu prešle na stranu naroda…već preko pola godine) pokazala se kao izuzetno efikasno ideološko oružje u rukama vladajuće klase. Bilo kakvo organsko samoorganizovanje, bilo kakva ofanziva samih masa praktično se trenutno napada jer ona zaista i predstavlja opasnost, ne samo po režim, već i šire – po sam sistem. Uprkos dizanju uličnih barikada i pokazanoj hrabrosti, demonstranti su naterani na povlačenje.
Epilog
Nakon sukoba, hapšenja studenata i građana nastavila su se i narednog dana i to širom zemlje. Kao što se nastavila represija, nastavile su se i barikade koje su prvo počele spontano da se pojavljuju širom države. U velkim gradovima, pokazala se potpuna nepripremljenost policije za masovno i široko delovanje. Agresivno razbijanje blokada i barikada, hapšenje običnih ljudi ne samo što nije smanjilo broj tački otpora, već ih je umnožio. Tradicionalno uspešne metode (za policiju) pokazale su se kao potpuni fijasko, što je i tipično za sukobe između policije i naroda širom sveta. Sada, kada se policijske snage nalaze sve više iscrpljene, i kada režim nema nikakav novi odgovor, intenziviranje represija, nova hapšenja, prebijanje civila ostaje jedini mogući put kojim se on može kretati – i on će taj put i prihvatiti pre ili kasnije.
Ono što je takođe evidentno, jeste da se i sama organizacija otpora režimu prelila sa samih studenata na mase, da spontani pokret predstavlja samo embrionalnu fazu svesnog i organizovanog, koji praksa već traži i koji će sve više i više tražiti. Postaje evidentno da bez povezivanja svih oblika borbi protiv režima, kao udarne pesnice kriminalnog i monopolnog kapitala, bez prihvatanja te borbe baš po pravilima koji je nametnuo sam režim, a to je borbe svim mogućim metodama, pobede za narod u Srbiji neće biti, a porazi će koštati sve skuplje i skuplje.