Kako godine prolaze, privredne krize unutar sistema individualnih država prestaju biti samo trenutna stanja, već simptom daleko dubljeg truljenja- truljenja koje se preliva preko granica, iz države u državu, sa naroda na narod i koji više nije, kako se to nekada smatralo “bolest država u razvoju”. Da sistem podređen ekstrakciji profita po svaku cenu, u kojem jedna individua, ukoliko je član same vladajuće klase, može u njeno ime i u njenom interesu za sebe da prigrami veliku političku i ekonomsku moć nije novost, takođe nije velika novost. Širom sveta uzdizanje “diktatora”, a zapravo personifikacija diktatura vladajućih klasa je sve evidentnija.
U kontekstu Istočnog Mediterana, turski imperijalizam stoji kao jedan od najmoćnijih faktora, ali uprkos toj poziciji, klasne razlike unutar društva postaju sve dublje i dublje, gurajući same vladajuće klase i njihove represivne aparate u sve veću militarizaciju i otuđenost od naroda. Srž problema ostaje ista širom planete – pobunjeni narodi i sve opasnije vlade, istorijski irelevantni, a taktički ubitačni otkucaji umirućeg sistema.
Šta se zapravo dogodilo?
Povodom narednih izbora u Turskoj 2028.godine, Redžep Erdogan je odredio hapšenje majora Instanbula Ekrema Imagoglua, glavnog vodećeg opozicionara unutar Turske politike koji se kandidovao za predsjedničke izbore 2028 godine. Dok su formalni povodi za hapšenje bitni (i uvek podložni različitim fabrikacijama, bez obzira na istinitost optužbi), realan povodm j zaoštrenje internih kontradikcija unutar same turske vladajuće klase. Sukob unutar turske buržoazije je već godinama dobijao izuzetno zaoštrene epizode i takav scenario se ponovo dogodio. Optužbe i hapšenje dovelo je do burne reakcije u narodu, a protesti su prerasli u kolektivni bunt protiv režima koji vlada Turskom već praktično decenijama. Protesti su vremenom dobijli sve šire zahteve i u ovom momentu traže ostavku Erdogana i turske vlade. U toku protesta koji traju od 19. marta do danas, uhapšeno je 1133 ljudi.
Šta ovo znači za Tursku?
Iako samo hapšenje opozicionara predstavlja samo jednu epizodu u međusobnom sukobu linija unutar turske vladajuće klase, ono je poslužilo kao inicijalna kapisla izbijanje gneva samog naroda naraslog usled katastrofalne situacije u kojoj se nalazi turska ekonomija i samo društvo. Kao što smo naveli, upravo snažna pozicija Turske, odnosno njen lokal-imperijalizam je samo povećao kontradikcije koje su već postojale unutar turskog društva. Nestabilnost valute, dominacija inostranog krupnog kapitala, militarizacija društva, otvorena fašizacija,gaženje preko kurdskih nacionalnih prava u prvom redu, ali i radničkih i revolucionarnih organizacija, de facto učešće u ratu u Siriji i ulazak u takmičenje sa Izraelom za kontrolu nad Levantom i uopšte Istočnim Mediteranom, a sve pod kišobranom NATO-a, samo su deo kontradikcija koje prete da se slome po leđima turskih masa. Neprestani ratovi kojima se ne nazire kraj, od Severnog Iraka, Sirije, pa i same Turske samo pokazuju da turski imperijalizam nije sposoban ni vojnim (ni bilo kojim drugim) sredstvima da reši ovaj problem, naprotiv rešenje takvih problema podrazumevalo bi i likvidaciju samog turskog imperijalizma. Borba za demokratiju u Turskoj, stoga u ovom momentu pokazuje značajan potencijal, ali bez njenog povezivanja sa revolucionarnim i nacionalno-oslobodilačkim pokretom, ona će nužno postati samo instrument u međusobnoj borbi za vlast turskih buržoarskih linija.
