Sezonski radnici koji rade u Nemačkoj suočavaju se sa sistematski niskim platama, nedovoljnim zdravstvenim pokrićem, nesigurnim uslovima rada i velikim troškovima života, otkrile su nedavne studije. Ovo međutim nije retkost u Evropskoj Uniji.
Radnici često dobijaju platu koja nije određena satom, već urađenim poslom, što vlasnicima i šefovima ostavlja prostor za mahinacije i malverzacije, ostvarujući dodatan profit na štetu već teško eksploatisanih radnika. Radni dani su dugi, čak i do 10 sati rada i fizički iscrpljujući. Pored toga, nepostojanje zdravstvene zaštite za sezonske radnike dovodi do još teže situacije. Ovo je upravo i razlog zbog čega vlasnici odbijaju da plate zdravstveno osiguranje, znajući vrlo dobro da uslovi u kojima drže radnike će pre ili kasnije dovesti do ugrožavanja zdravlja. Drugi način na kome vlasnici kompanija i zemlje izvlače dodatan profit jeste odbijanjem stanarine od plate. Sami radnici kažu da je cena iznajmljivanja neverovatno visoka – na primer, mesto u baraci bez kuhinje košta 40 evra po kvadratnom metru, duplo više nego renta u velikim nemačkim gradovima poput Minhena. Ovakva pljačka već malih plata i guranja radnika u dužničko ropstvo se može čak nazvati i polu-feudalnom eksploatacijom. Jedan radnik je čak izjavio :”Ovo ovde nije Evropa”.
Stotine hiljada radnika svake godine dolazi u Nemačku kako bi radilo sezonske poljoprivredne poslove. Za Nemački Imperijalizam, a posebnu EU slobodno kretanje radne snage je jedan od stubova poljoprivredne industrije. Razlog za to je da je većina radne snage proeklom iz Istočno Evropskih zemalja Evropske Unije. Čak 95% sezonskih radnika u poljoprivredi u Nemačkoj nisu Nemački građani. Slličan fenomen se javlja i u drugim imperijalističkim zemljama Evropske Unije poput Francuske i Španije. Sezonski rad se većinski vrši od strane migrantskih radnika poreklom iz ugnjetavanih zemalja,a sami radnici u ovoj grani su čak više eksploatisani nego u drugim industrijskim granama.
Dokazi i polu-feudalnim ili čak ropskim uslovima rada i u Evropi je dobro poznata činjenica. Jedna studija je pronašla kako stotine hiljada poljoprivrednih migrantskih radnika u Italiji nalazi posao kroz ilegalne caporalato sisteme, koji su praktično mafijaške organizacije čiji je “zadatak” pronalazak jeftine radne snage, omogućavanje transporta i smeštaja, koje na samom kraju plaćaju sami radnici. Radnici žive pod pretnjama nasilje,a žene su u visokom riziku od seksualne eksploatacije. Drugi primer nalazimo u španiji, koja je najveći svetski izvoznik jagoda. Većina žena koje rade u poljima su iz Maroka, koje ne pričaju Španski i čak su nepismene. One su u potpunosti zavisne od svojih šefova i “posrednika”. Ovakvi radnici nemaju čak ni minimume legalne zaštite.
Ovo su samo primeri obrazaca eksploatacije koji se ponavaljaju širom celog sveta i koji su tipični za imperijalističke zemlje. Neke od najekstremnijih formi eksploatacije u punom smislu podsećaju na ropske uslove. Ovakve forme eksploatacije postaju sve češće i na njih nisu “imune” ni zemlje Evropske Unije, čak ni one najrazvijenije poput Švajcarske,Nemačke,Norveške,Švedske itd. U takvim uslovima eksploatacije, radnici ne poseduju ni nominalna prava koja odgovaraju kapitalističkom načinu proizvodnje, već se tretiraju kao robovi, uslovljeni dugovima, nasiljem, izloženi najnehumanijim uslovima koje čovek može da zamisli, poput trgovine ljudima.
Koliki je značaj ovakve radne snage najbolje ilustruje primer Nemačke u toku pandemije virusa Kovid – 19, u kom je Nemačka podvukla kako su radnici – migranti apsolutno “esencijalni” i da je uprkos vrlo striktnim pravilima ulaska u zemlju, dozvolila hiljadama poljoprivrednih radnika iz Istočne i Centralne Evrope ulaz i rad. U tom slučaju kapitalistička država nije primenjivala sopstvene zakone “zaštite” stanovništva i izlagala je radnike virusu kroz nezadovoljavajuće uslove smeštaja.
Jednostavan razlog zašto su ovakvi radnici “esencijalni” je to što uslovi u kojima oni rade jednostavno ne postoje za “domaću” radnu snagu.