Fašizacija evropskih (i šire – svetskih) država nije nikakva novost. Opšta dekadencija kapitalističkog društva krunisana sveobuhvatnom militarizacijom samo dobija time još jedan, upečatljiv obris. Međutim, u Italiji događaji pokazuju i druge tendencije.
Italija je bila svedok propalestinskih demonstracija koje su obuhvatale stotine hiljada ljudi, lučkih štrajkova i radničkih borbi, a u poslednjem periodu žestokih okršaja povodom Zimskih olimpijskih igara. Naravno, dok je sam povod relativno prost, kontradikcije italijanskog društva su daleko dublje.
Kao i sve druge imperijalističke države, Italija istovremeno izvozi kapital, dok uvozi što jeftiniju radnu snagu. Potapanje migranata u Mediteranu, jačanje šovinizma i nacionalizma, opšte naoružavanje ne samo oružanih snaga, već i policije, kao i sveopšta paranoja već su poznati oblici modernog fašizma.
U poslednjem periodu, italijanska vlada je donela niz represivnih zakona. Istrage protiv policajaca su de facto zabranjene. Otpor hapšenju, blokiranje ulica i druge forme protesta sada su kažnjive zatvorom. Dozvoljena su “preventivna” hapšenja “potencijalnih agitatora”.
Tendencije sada
Zašto?
Navešćemo ukratko: Zato što Italija istovremeno predstavlja jednu od velikih evropskih imperijalističkih država, čije mase sve više trpe posledice ratne politike, oduzimanja političkih prava i ekonomske degradacije. Moderni cirkusi u režiji tih istih vladajućih struktura predstavljaju samo šlag na tortu, ali i pokušaj pacifikacije sve trezvenijeg naroda. I baš zato, prema rečima italijanskih ministara, oni sada deluju kako ne bi došlo do novih Crvenih Brigada.
Gde je realnost?
Nakon demonstracija i objektivno propalog juriša italijanske policije u Torinu, usledila je sabotaža brzih vozova u regionu Bolonje. Naknadno, odgovornost je preuzela anarhistička grupa. Uprkos tome što železnička mreža nije pretrpela praktično nikakva oštećenja, vrh vlade se već oglasio sa obećanjem da će “uhvatiti i baciti u zatvor odgovorne.”
Neposredno nakon ovih događaja oko 100 demonstranata se sukobilo sa policijom u Milanu, bacajući na njih pirotehniku. Premijerka Italije je osudila demonstrante kao “neprijatelje Italije”.
Bilo kako bilo, Evropa ponovo doživljava ne samo uspon fašizma, već i raspadanje mita o reformizmu kao taktici u političkoj borbi, mita o benevolentnoj i demokratskoj Evropi. Metode koje su koristile sve vladajuće klase Italije, Francuske, Nemačke, Britanije itd. u kolonijama, u osvajačkim ratovima sada (ponovo) dobijaju svoj epilog i na “domaćem terenu”, dok istovremeno najšire mase uviđaju da borba protiv nekolicine privilegovanih neće biti vođena lepim rečima i linijom manjeg otpora, već naprotiv organizovanom borbom i sve većim i većim otporom.