Ovaj članak je prvi u seriji koja će analizirati istoriju Kurdistanske radničke partije (PKK) i u kojoj ćemo proći razvoj kurdskog pokreta otpora, osnivanje PKK i njen trenutni status. U ovom članku će biti izložena kratka istorija kurdskog pokreta otpora sve do formiranja PKK-a, sa fokusom na razvoj pokreta u Turskoj i Iraku.
PKK je levičarska kurdistanska partija, koja je tokom svoje istorije menjala ideologiju, prelazeći od marksizma-lenjinizma do “demokratskog konfederalizma”. Danas nema jasno definisanu ideologiju sem borbe za kurdska prava, ali se ona kroz borbu i praksu ponovo definiše.
Kurdistan je oblast u kojima živi većinski kurdsko stanovništvo i ona obuhvata četiri države – jugoistočnu Tursku, severoistok Sirije, sever Iraka i severozapad Irana. Borba PKK-a je istorijski krenula u Turskoj, ali je glavnina njenih snaga vremenom potisnuta u severni Irak.
Da bismo shvatili kako je PKK nastala i koja je njenu ulogu u kurdskom pokretu danas, pa i u svetskoj revoluciji, prvo moramo ukratko proći kroz istoriju kurdskog naroda i njegove borbe za samoopredeljenje.
Imperijalističko mešanje
Kurdi su narod koji nikada nije imao svoju državu, iako se stalno za nju. Teritorija koju nastanjuje je uvek bila pod uticajem velikih sila, koje su na tim prostorima stvarale države na osnovu svojih strateških ciljeva, a ne na osnovu želja naroda koji su tu živeli.
Prva dobra šansa za nastanak kurdske države se dogodila posle Prvog svetskog rata, kada su sile Antante i Turska došle do Sevrskog sporazuma 1920. godine. U njemu je dogovoreno stvaranje kurdske države na delu teritorije Kurdistana. Međutim, turskoj buržoaziji, koja je u planu imala poturčavanje svih naroda unutar novostvorene turske države ovo uopšte nije odgovarao i došlo je do novog sporazuma 1923. godine.
U novom sporazumu ne samo da Kurdima nije data država, već nije data bilo kakva autonomija. Oblast Kurdistana je rasparčana i podeljena na četiri dela, koji su pripojeni drugim državama – Turskoj, Siriji, Iraku i Iranu, od čega je Turskoj pripao najveći deo u kome se nalazi ukupno 50% Kurda. Zbog homogenizacije kulture unutar ovih država i stalne istorijske podeljenosti, Kurdi unutar tih oblasti su razvili različite kulture, jezike i običaje.
Pošto se više nisu mogli uzdati u imperijaliste da im daju državu, Kurdi su nakon ovog sporazuma počeli da vode oružanu borbu u svakom regionu Kurdistana. Zbog različitih okolnosti u ovim regionima razlikovao se i dalji razvitak kurdskog pokreta unutar njih. Mnoge partije koje su počele kao revolucionarne su prelazile na pozicije reformizma i borbe za osnovna prava Kurda, ali to nije sprečilo revolucionarne elemente da prave nove partije, koje su nastavljale oružanu borbu.
Sa obzirom da su kurdski pokreti u Turskoj i Iraku bili i ostali najrevolucionarniji, zbog čega je PKK u tim oblastima najviše i delovala, dalje ćemo se fokusirati na njih.
Oružani ustanci
Irak
Prvi ustanak Kurda u Iraku
Od 1923. pa sve do početka 60-ih godina svaki ustanak Kurda je bio nasilno ugušen, a odmazde su bile žestoke. Međutim, Kurdi nisu odustajali od borbe i vremenom je došlo do prvog velikog organizovanog ustanka.
Naime, nakon što su arapski nacionalisti došli na vlast putem vojnog puča 1958. godine, prognani kurdski lider Mustafa Barzani je pozvan da se vrati u Irak. Barzani je 12 godina ranije, 1946. godine osnovao Kurdistansku demokratrsku partiju (KDP) – danas najveća partija u Kurdistanskoj regionalnoj vladi (KRG).
Tadašnji premijer Iraka Abdul Karim Kasim i Barzani se dogovaraju o stvaranju kurdske autonomne oblasti. Međutim, zbog mnogih kontradikcija koje su postojale unutar iračke države, Kasim nije uspeo da ostvari ono što je bilo dogovoreno i ponovo dolazi do tenzija između Kurda i iračke države.
Kasim je ubrzo shvatio u kakvoj situaciji se nalazi i pokušava da uništi kurdski pokret huškanjem plemena neprijateljska plemenu Barzani. Barzani od početka počinje da beleži pobede i do početka 1961. godine uspeva da pobedi sva plemena i time zavlada nad kurdskom teritorijom. Na ovoj teritoriji se uspostavlja prokurdska vlast i Barzanijeva vojska dobija naređenje da protera sve državne činovnike.
Uvidevši slabost iračke vlade i njene vojske, Barzani preuzima inicijativu i napada iračke snage u septembru 1961. Usled velikih unutrašnjih podela i činjenice da su i oni sami došli na vlast vojnim pučem, politički vrh Iraka nije verovao sopstvenoj vojsci i namerno je doveo do očajnog stanja.
Daleko motivisanije i organizovanije kurdske snage, kao i tokom ratovanja sa plemenima, ponovo počinju da nižu pobedu za pobedom i 1970. godine iračka vlada potpisuje mir. Iako su Kurdi pobedili i nakon rata dobili autonomiju, u realnosti su i dalje trpeli veliku represiju i njihov položaj je zavisio od pomoći Irana.
Ofanziva Baasista
Nakon što je Baas partija došla na vlast vojnim pučem 1968. godine, ona je pokrenula ogroman poduhvat reorganizovanja iračke vojske. Doveli su novi kadar, a počistili stari, centralizovali komandu i modernizovali vojsku.
Baasisti zatim pokreću ofanzivu protiv KDP-a 1974. i odlučno ih pobeđuju. Time se brišu i ono malo prava i autonomije koje su Kurdi posedovali, prestaje iransko finansiranje Kurda i Barzani beži u Iran. Baas partija započinje politiku nasilne arapizacije većinski kurdistanskih oblasti, a kako bi osigurala naftna polja ova politika poprima posebno nasilan karakter u okolini istih. Osim Kurda, u ovim oblastima su se nalazili i irački Turci i hrišćani, koji su takođe bili proterani.
Ovakva represija je dovela do još jedne pobune Kurda 1977. godine, koja je ubrzo ugušena. Sledeće dve godine, iračka vlada je u odmazdi spalila 600 kurdskih sela i proterala 200 000 Kurda u druge delove države.
Nasilna arapizacija se odvijala od 1970-ih sve do američke invazije Iraka 2003. godine. Značajno je promenila etničku strukturu severnog Iraka, a svoj vrhunac je dostigla upravo krajem 1970-ih godina.
Rat između Iraka i Irana
Iračka vlada u septembru 1980. godine napada Iran, sa ciljem promene vlade i anektiranja teritorija. Tokom ovog rata, iračka vlada je ponovo povećala represiju nad kurdsim stanovništvom, a kurdske snage su ovaj put vodile dve partije – KDP i Patriotski savez Kurdistana (PUK). PUK je osnovan 1975. godine, a osnivači su bili bivši članovi i lideri KDP-a koji su 1964, nakon godina internih sukoba, proterani u Iran. Za razliku od konzervativnog KDP-a, PUK je važio za kurdsku levičarsku organizaciju i iako je bio usprotivljen KDP-u, na početku iransko-iračkog rata ove dve partije su se zajedno borile protiv iračke vlade.
Kurdi su iskoristili činjenicu da je većina iračke armije bila vezana u ratu protiv Irana, čije otezanje nije išlo u korist Iraku. 1983. godine zajedničke snage PUK-a i KDP-a pokreću pobunu i zauzimaju delove severnog Iraka. Već 1985. iračka vojska uspeva da zaustavi napredak kurdskih snaga, a 1986. godine pokreće manje ofanzive koje kulminiraju 1988. godine u Anfal kampanji. Tokom ove kampanje iračke snage, predvođene Sadamom Huseinom, su koristile hemijsko oružje i izvele brojne zločine kako bi uništile kurdske pobunjenike. Ukupno 2000 kurdskih sela je spaljeno i oko 100 000 Kurda je pobijeno.
Iračka vlada je uspela u svojim ciljevima i privremeno je uništila kurdski pokret otpora. Bez zaštite bilo kakvog pokreta otpora, kurdska populacija nije mogla da se bori protiv nastavka politike unutrašnjeg kolonijalizma i iračka vlada je to iskoristila nastavljajući politiku proteravanja Kurda i naseljavanja Arapa u oblasti severnog Iraka bogate naftom.
Persijski zalivski rat
Nakon iračko-iranskog rata i poraza iračke vojske od strane Zapadne koalicije, dolazi do pobune protiv Sadama Huseina, lidera Baas partije. Ujedinjene nacije odobravaju rezoluciju 688, kojom je Kurdima data autonomija na severu Iraka. Međutim, autonomna oblast koju je UN dao nije pokrivala sve oblasti u kojima je bilo većinski kurdsko stanovništvo.
Usleđuje rat između sada ponovo izgrađenih kurdskih snaga i iračke vojske, u kojem su kurdske snage napokon izvojevale pobedu. Iračka vojska se potpuno povlači iz severnog Iraka, a na vlast u novoj autonomnoj oblasti dolaze PUK i KPD.
Nakon pobede u ovom nacionalnooslobodilačkom ratu, buržoaske partije koje su do tada vodile pravednu borbu (PUK i KDP) su došle na vlast i ubrzo pokazale svoj kompradorski karakter sarađivanjem sa iračkom vladom – saradnjom koja se događa sve do danas.1
Turska
Organizovana borba Kurda u Turskoj je počela otprilike u isto vreme kao i u Iraku. Turska država nije bila toliko podeljena i slaba kao i iračka, stoga iako su Kurdi bili brojniji u Turskoj suočavali su se sa mnogo jačim neprijateljem.
Prvi veći i organizovani ustanak se dogodio 1925. godine, ali je on veoma brzo i brutalno ugušen. Svi lideri ustanka su bili likvidirani, a svako javno prikazivanje kurdskog identiteta je zabranjeno. Takve mere turske države su primorale Kurde na dalji otpor i nakon dve godine 1927. dolazi do proglašenja nezavisnosti Republike Ararat – samoproklamovane kurdske države sa centrom u oblasti Agri na samom istoku Turske.
Usled pritiska Turske, ni jedna strana država nije htela da prizna ovu države, a tek nisu bili spremni da pošalju bilo kakvu materijalnu pomoć. Kurdske snage nisu imale odgovor na stalne napade turskog vazduhoplovstva, kao ni na veliku brojčanu i tehničku nadmoć koju je turska vojska posedovala. Tako, nakon nekoliko godina ratovanja i ovaj ustanak biva ugušen, a represija nad kurdskim stanovništvom pojačana.
Ratno zakonodavstvo
Nastavljajući borbu Kurdi dižu još jedan ustanak 1937. godine, koji je takođe bio neuspešan i turska država ponovo povećava represiju nad Kurdima. Ovaj put, osim redovnih zločina nad kurdskim stanovništvom, turska država stavlja i čitavu oblast Jugoistočne Anatolije pod ratnim zakonodavstvom. Takođe, turska pokreće politiku naseljavanja kosovskih Albanaca i Asirijaca u oblasti odakle je kurdsko stanovništvo proterano.
Kako bi izbegeli osude međunarodne zajednice, strancima nije bilo dozvoljeno da posećuju čitavu oblast istočno od reke Eufrat do 1965, a ista je ostala pod vojnom opsadom do 1950. godine. Za razliku od ranije kada je bilo zabranjeno javno prikazivanje kurdske simbolike, sada je takođe zabranjen i kurdski jezik i same reči “Kurdi” i “Kurdistan”. Ovakvo stanje je ostalo sve do kasnih 70-ih godina i formiranja PKK-a.
- Ova kolaboracija će biti veoma bitna za dalji razvitak kurdskog pokreta otpora i nju ćemo detaljno analizirati u sledećim člancima. ↩︎